Константин Коровин

Константин Коровин је чувени руски сликар, члан удружења Передвижници, позоришни уметник. Стваралашво Коровина се уврежило у историји руске уметности и припада његовим највишим достигнућима. Коровин је оставио упечатљив траг у свим видовима уметности, којима се обраћао: сликао је, пројектовао и правио изложбене павиљоне, један је од малобројних мајстора тог доба који су реализовали своје замисли у монументалном сликарству, учествовао је у реформисању позоришта у Русији.

Истовремено око две деценије мајстор се бавио педагогијом, васпитавши неколико генерација руских сликара. Када је имао 13 година Константин Коровин је почео да учи најбољу сликарску школу тог доба – Московску школу сликарства. Хајде да сликате – јер пролеће је, већ су баре, врапци цвркућу – добро је. Хајде да сликате. Сликајте скице, проучавајте, што је најважније осећајте – саветовао је, како се сећа Коровин, своје ученике један од педагога Саврасов. Почев од 1878. године скице природе Коровина су стално добијале награде и похвале у школи, затим је он постао стипендиста кнеза Долгорукова, попечитеља изложбе Московске школе сликарства, вајања и архитектуре. У другој половини 80-их година 19. века Коровин је, направивши декор за већ виће од 15 представа, између осталог за оперу Аида Ђузепа Вердија, Лакме Делибе, Кармен Бизеа, заједно са Поленовом постао водећи декоратер Руске приватне опере Мамонтова у Москви. Касније је Коровин постао водећи декоратер најпознатијих руских позоришта, правећи декор за драмске представе Малог и Александријског позоришта у Москви и Петербургу, али праву славу му је донело музичко позориште – декор за опере и балете на сценама Бољшог театра у Москви и Маријинског у Петербургу. Нове фазе у историји руског позоришта биле су поставке опера Руслан и Људмила (заједно са Головином, 1904) и Живот за цара (1908) Михаила Глинке, Златни петлић (1909) и Снежана (1911) Римског-Корсакова. У мају 1914. године десио се пожар у депоу декора који се налазио при Малом театру и скоро читав гинатски труд Коровина од 1900. године је отишао у прах и пепео.

Догађаји 1917. године везани за Фебруарску буржоазију, затим и са Великом Октобарском револуцијом увукли су га у свој вртлог. Положај стваралачке интелигенције се нагло погоршао. 1923. године Коровин је напустио Русију, добивши, како су писале новине, позив од дирекције париске Гранд опере да заузме место декоратера. Двадесетих година Коровин прави декор за балет Дон Кихот за гостовање Ане Павлове у лондонском Ковент-Гардену, оперу Златни петлић за позориште у Торину, Севиљског берберина за гостовање Шаљапина у Енглеској и САД, Снежану и Кнеза Игора за Руску оперу у Паризу. Много пута је Коровин писао надахнута носталгична писма познаницима:

Надам се да дођем у Русију... Са великом срећом сећам се Русије, и својих пријатеља, и природе, и снега, и кише, и сивог неба, и траве, и избе, и дима из димњака у својој радионици у Охотину, и пријатеља ловаца. Уметник је преминуо у Паризу 11. септембра 1939. године и био је сахрањен на Бијанкурском гробљу. У марту 1950.г одине од средстава која су скупили руски парижани посмртни остаци Коровина су пренети на православно гробље у Сен-Женевјев де Буа.