Живим за дан када ће злочинце стићи казна

МРКОЊИЋ ГРAД - Не дај Боже ником и никада, па и најгорем душману, да се деси трагедија каква је задесила мене прије 13 година, када је Хрватска војска у октобру 1995. године убила моја три сина Стеву, Живка и Жељка. С овим ријечима почиње своју тешку причу седамдесетдвогодишња Милева Жупић из Мркоњић Града, мајка три убијена сина. Тијела Стеве и Живка пронађена су у масовној гробници на Православном гробљу у Мркоњић Граду у априлу 1996. године. Трећи син Жељко пронађен је измасакриран двадесетак дана раније у селу Сурјан, пар километара од родне куће у Густовари. - Тешко ми је живјети без моје дјеце, а још теже кад знам да су мучена и убијена. Живим, а као да нисам жива. Боле ме мајчинске ране због изгубљене дјеце, али и због тога што до сада нико није одговарао за злочине - каже ова старица, не скидајући поглед са слика Стеве, Живка и Жељка. Док изговара њихова имена, глас јој дрхти, пригуши се, а сузе клизну низ њеном лице. Сваком од њих прича као да је жив и као да очекује да ће сваки час стићи кући, да ће их загрли својим онемоћалим рукама и поново им се веселити као кад су били дјеца. Потом устаје, узима марамицу и бришући сузе са очију каже да се зна ко је одговоран за почињене злочине и да је Хашки суд предмет уступио Суду БиХ. Међутим, прошло је 13 година од злочина, а за злочине нико још није одговарао. - Лошег сам здравља, али ми је Бог дао снагу да издржим трагедију која ме задесила. Било би ми лакше умријети, када би правда била задовољена. Живим за дан када ће за злочинце стићи казна и вјерујем да ће Бог имати милости да то дочекам. Правда је спора, али достижна. Aко ништа друго, злочинце ће стићи Божија казна, јер је једино она праведна - увјерена је Милева. Док показује медаље заслуга за народ тројице синова, старица вели да су њени синови били најбољи момци у селу, вриједни, поштени и омиљени од комшија. Никоме и никада нису ништа нажао учинили, а на звјерски начин су убијени. - Тешко је живјети сам, без било кога свога. Муж Марко ми је умро прије рата, а да ми је барем један син остао жив, некако бих лакше муку поднијела. На несрећу, нису били ни ожењени, па немам унучад, снаху. Када умрем изумријеће и моја лоза - додала је седамдесетдвогодишња Милева.