Мајка ослободиоца Београда, Александра Дубровског поново у Србији

Сан који је седам деценија сањала Љуба Тулијева (76), из Минска у Белорусији, се је остварио 2011. године када је на споменику у Сланцима крај Београда, први пут запалила свећу и положила цвет на гроб свог јединог брата кога је као петогодишња девојчица, пре 71 годину испратила на фронт да га више никада не дочека.

Александар Павлович Дубровски имао је само 21 годину када је као црвеноармејац погинуо у Сланцима ослобађајући Београд.  Дочекао је да ослободи Совјетски Савез, али то није био крај његовог рата. Са саборцима из Црвене армије наставио је марш против фашизма. Стигао је надомак Београда, али у ослобођену престоницу Србије није успео да уђе. Пао је свега два дана пре него што је званично завршена једна од највећих битака на Балкану.

Ни тада се није превише надала да ће, сада већ стара, стати пред његов споменик. Далеко је Београд за чију је слободу Александар оставио кости. Само снажна жеља натерала је да у 74. години први пут седне у авион и, захваљујући људима племенитог срца, први пут напусти Белорусију.

Прича о судбини баке Љубе изашла је на видело захваљујући Зорану Јефтићу из Крагујевца који ју је упознао у Минску. Потресен Љубином причом о брату јунаку, писао је на разне адресе. Једно писмо стигло је у „Новости“. После првог текста објављеног у новинама јавили су се Саша Савићевић, из „Русије данас“, и Душан Бајатовић, директор „Србијагаса“. Захваљујући њима бака Љуба је са ћерком Аленом и унуком Олгом 2011. године допутовала у Београд да се поклони сенима брата.

После посете 2011. године Љуба Тулијева поново је дошла у Србију са својом ћерком Аленом Валкович да посети гроб свог брата те и да мало боље упозна Србију. Овога пута Љуба је допутовала у село Рашчићи поред Ивањице где ће боравити неколико дана и уживати у планинском пејзажу Србије. Посетиће српске манастире и знаменитости Србије. Ове године бака Љуба је дошла у Србију захваљујући људима добре воље, односно породице Савићевић.

Бака Љуба је врло образована и оптимистична, износи своје утиске продуцент Саша Савићевић. Пршавши пут од Минска до Београда авионом она је рекла: А мој брат је прошао читаво то растојање пешке, са пушком у рукама. Срећан сам што сам могао бар нечим да јој помогнем, каже Саша Савићевић.

Последње Александрово писмо стигло је 30. септембра 1944, само 17 дана пре него што је погинуо на фронту. Љуба Тулијева показује жути папир, небројено пута пресавијан, и изнова чита:

Као и сви ратови и овај је бесмислен.  Људи гину. Не мислите на мене! Ја сам добро. Браним част и као сви правдољубиви људи маштам о слободи. Мајко, издржи! Чувај моје сестре. - писао је ослободилац Београда Александар Дубровски.

Нека је вечна слава ослободиоцима Београда!

Вања Савићевић,