Споменик или запис за хронологију?

Супротно нашој Православној традицији, овај споменик жртвама рата и неправде није освештан. Макар колико сам могао сазнати из медија. Образложења могу да буду да су бебе-бебе, па ма које вјере оне биле, са чим се потпуно слажем. Али овдје је ријеч о нашим бебама. Зашто то не рећи? Како ће други признати наше жртве ако их ми сами поистовјећујемо са Босанским жртвама рата?

У дну споменика сам примјетио малу статуу анђела. Чини ми се да је то ближе традицији Западне цркве него нашој Источној цркви.

"Споменик представља знак питања и симболизује мајчину утробу, а дванаест срца унутар обруча дванаест невиних душа"  рекао је Недељко Митровић.

Знак питања, у овој варијанти, је одлична идеја. Коришћени материјал који ствара одраз онога ко гледа у споменик је изузетан ефекат, јер се у тој трагедији можемо сви ми као један народ огледати-то се десило свима нама. Мада се овај ефекат могао постићи и са неким топлијим материјалом, па и по цијену да све изгледа мање модерно, без обзира што се споменик налази у близини Музеја савремене умјетности РС. Ипак признаћемо, овдје није, нити смије бити говора о помодарству.

Оно што примјећујем као правник, јесте манифестација става нашег законодавца да прије рођења човјек није човјек већ безлична маса, што је дијаметрално супротно ставу Цркве и науке. Овакав став је испољен и у Закону о условима и поступку за прекид трудноће из 2008. године. Али ако је такaв систем вриједности који изграђује наше друштво према нерођенима, зашто деперсонализовати и рођене људе?
''Срца'' унутар обруча, немају јасно обличје. Више асоцирају на безличну масу, нешто недефинисано, него на особу. Ово је важно јер је битно изградити свијест макар код нас самих, да су то ипак биле особе, личности, или ако више волите, пуноправни грађани, без обзира што неки нису стигли ни да добију име. Дуже се памте судбине људи из живота него бројке из статистике.

Изабрано вријеме откривања споменика је савршено, из разлога што се пред Божић свијету може послати најгласнија порука о страдању дјеце, на шта се и папа ове године посебно осврнуо. Такође, рођење Христово је пратио витлејемски покољ дјеце.

Мислим да је ова трагедија догађај који више има религијску него културолошку симболику. Из тог разлога је требало подићи вјерски споменик или споменик који има вјерска обиљежја, а не споменик културе који нема (наша) вјерска обиљежја.

На овај начин бисмо везали помен наших жртава за нешто непролазно, нашу преко два миленијума стару вјеру. Сви споменици који су грађени по мјерилима тренутног друштвеног система вриједности, обично бивају заборављени промјеном тог система. Тако звана доминантна култура је нарочито у нашем случају промјенљива, јер је увјек ријеч о култури доминантне политичке идеологије, па њеном промјеном мјењају се и њене тековине.
Овакав споменик није, по мом мишљењу, смио бити ''укалупљен'' у тренутни вриједносни суд. Нарочито што ово нису жртве које су драговољно пале за успостављање таквог система.

Наша култура је кћи нашој вјери. Зашто их одвајамо и кћер дајемо маћехи-туђој култури, кћери туђе вјере?