Треба ли повући тужбе за геноцид?

Угледни хрватски професор међународног права Мирјан Дамашка, сада главни агент Хрватске у овом спору, пре него што је Србија и поднела противтужбу, одговарајући на питање „шта ако суд утврди да нема геноцида”, изјавио је: „Ваља имати на уму да МСП може одбити хрватску тужбу за геноцид само тако да претходно оквалификује тужбом описане догађаје као тешке злочине против човечности. Па иако такав налаз не доводи до одштете ни подмирења судских трошкова, не ваља га занемарити. У судским поступцима постоје не само Пирове победе него и корисни порази.”

По доласку нове власти, и у Хрватској се почело говорити о могућности повлачења тужбе под одређеним условима, од којих су најчешће спомињани: решење питања несталих, опљачкане имовине и ратних злочина.

Недавно је хрватски председникИво Јосиповић, иначе коаутор хрватске тужбе, изјавио да тужбе престају имати смисла ако се проблеми могу решавати разговором.

А Тибор Варади, главни агент Србије у овом поступку у време док је МСП одлучивао о приговору Србије по питању (не)надлежности тога суда по хрватској тужби, коментаришући Јосиповићеву изјаву,наводи: „Моје је здушно уверење да би обе државе требало да одустану од тужбе и противтужбе, мислим да то треба урадити заједно, истовремено. Иначе би се трошиле паре, адвокати обеју страна би били мање-више принуђени да преувеличавају догађаје да би достигли тај, иначе недостижан праг геноцида, усмена расправа би била јавна, и мислим да би то негативно утицало на две земље. А исход би био, вероватно, одбацивање и тужбе и противтужбе.“

А неколико данапре тога, као реакцију на осуђујућу првостепену пресуду „шесторки” из Херцег Босне и ослобађајуће пресуде Перишићу, Станишићу и Симатовићу, Комисија хрватске бискупске конференције „Иуститиа ет паx” јавно је позвала Хрватску да никако не одустане од оптужбе за геноцид, јер је то нужно због тражења правде и установљавања правила за будућност „да се сукоби решавају судом, а не ратом”, у противном „можемо очекивати нове ратове јер све упућује на то да се злочини исплате: што се освоји остаје агресору, а жртве одговарају зато што су се браниле”.

Из наведених потеза и изјава представника једне и друге стране добија се утисак да су Хрвати у предности уколико би се поступак наставио до краја и да евентуалним узајамним повлачењем тужби србској страни чине велику услугу.

А да ли је баш тако? Ја мислим да није. Штавише, уверен сам да смо ми Срби, па макар и по логици професора Дамашке о „Пировим победама и корисним поразима”, у повољнијој ситуацији у спору пред МСП.

Да ли ће евентуални споразум о узајамном повлачењу тужби садржавати и одредбу да није било геноцида ни са једне ни са дуге стране? Ако не буде такве одредбе, чему онда и повлачење тужби. А ако је буде, да ли ће се њоме променити свест и србског и хрватског народа о томе да ли је ко и над ким починио геноцид у последњем али и у претходним ратовима. А у томе, заправо, и јесте „квака”.

Искуство нас, наиме, учи да се свест народа не мења декретима власти типа „од данас нема Бога”.

Политичке елите су у обе земље изменљиве и питање је колико ће нека следећа елита прихватити претходне декрете или споразуме о осетљивом проблему као што је геноцид. Геноцид, наиме, није ни царински, ни гранични ни малогранични споразум. Геноцид је оно што потомци оштећеног народа генерацијама носе у свести и што се временским одмаком још више појачава.

Спор између Хрвата и Срба је, колико се сећам, јединствен и по томе што до сада у свету није забележено да су два народа истовремено тврдила (и били уверени) да је онај други над њим извршио геноцид, али не и обратно. Самим тим је и већа могућност да првом „првом приликом” свест о геноциду код оба или једног народа „експлодира” и доведе до нових злочина. Због тога сматрам да пред судом треба ићи до краја.

Заиста не знам ни колики су до сада ни колики би били укупни трошкови овог судског поступка, али, колики год да су, свакако да нису мали у осиромашеним земљама какве су данас Хрватска и Србија. Ипак су најскупљи људски животи, укључујући и оне већ изгубљене, а посебно оне који би се могли изгубити у будућности само због њихове националне, верске или неке друге припадности.
Директор Информационо-документациног центра „Веритас“

Саво Штрбац