Срба ни за лијека

Власти у федералној општини Тешањ годинама послије рата раде на уништавању физичких доказа да су у овој општини некада живјели многобројни Срби, каже професор Миленко Коваљеско.
Други свјетски рат је доста утицао на расељавање српског народа с овог простора, а овај посљедњи је довео до тога да их практично овдје више ни нема. Они који су се вратили углавном су старији људи, тако да ће се, када њих не буде, потпуно угасити и та малобројна српска огњишта.

Коваљеско, пријератни становник тешањског мјеста Јеваџије, а данас професор латинског и италијанског језика у Средњој школи у Теслићу, прича да се на просторе општине Тешањ вратило неколико десетина пријератних српских становника, који тамо живе без икаквих основних људских права, изложени различитим провокацијама.

- Према подацима којима располажем, на Тешањку се вратила једна особа, у Јеваџије двоје људи, на Медаково пет, у Церовац и на Кулицу по седморо, у Радуше 17, у Мекиш 21 и у Росуље 27 људи. У Стаје се нико није вратио, док се у Бобаре вратила једна старија породица - испричао је Коваљеско.

Овај професор наводи примјер Стјепана Спасенића, коме редовно затварају улаз према кући тако што паркирају камионе и аутомобиле те руше ограду. Спасенић је то уредно пријављивао полицији, која дође и "запише неке небитне ствари или једноставно измисли" и ту се прича заврши.

- Када дођете у зграду Општине Тешањ, која би требало да буде нека институција, главни поздрав је мерхаба и селам алејкум. Нема добар дан. Без обзира ко је ту дошао они тјерају по свом - истиче Коваљеско.

Он је указао на податак да је, према попису становништва 1991. године, на подручју општине Тешањ живјело око 48.500 становника, од чега 3.580 Срба и 1.081 оних који су се изјашњавали као Југословени. Већину је чинило муслиманско становништво.

Данашњи малобројни српски повратници углавном се баве пољопривредом, јер посла немају. Средства за мањинске повратнике овдје нико не издваја.

Тешањске власти су, наглашава Коваљеско, чак и новац намијењен за повратак усмјериле за своје потребе, тако да је стварно стање доста другачије од онога што се представља у јавности.
Међутим, када је о српској имовини ријеч, нису штедјели да је поруше или узурпирају на неки други начин. Са цркве у Тешњу, која спада међу најстарије православне храмове у БиХ, покрали су бакрене олуке и пуцали на објекат. Нека православна гробља, као у Бобарама, више и не постоје. У овом мјесту, гдје су живјеле 33 српске породице, данас живи само двоје стараца. Почетком рата у БиХ из Бобара је било заробљено 27 жена, дјеце и мушкараца. Мјештанин Бобара, који је желио да остане анониман, данас избјеглица у општини Теслић, рекао је да куће у овом мјесту нису обновљене, осим оне у којој живи његов стари стриц са слијепом супругом.

- Срби су били принуђени да своја имања заједно с кућом продају у бесцјење. Десет дунума земљишта и кућа кошта шест хиљада КМ - навео је овај Бобарчанин. Тешањски Срби су током посљедњег рата углавном избјегли на просторе теслићке и добојске општине, а један број је ново огњиште свио на просторима САД.
Свештеник Далибор Ђекић, који је до прије два мјесеца опслуживао тешањску парохију, испричао је да је у вријеме када је постављен за надлежног свештеника, у децембру 2000. године, затекао веома тешко стање и за српски народ и за цркву.

- Српских породица тада се било вратило тек двадесетак, а општина Тешањ ништа није урадила и није се потрудила да привуче српске повратнике - каже отац Ђекић, иначе надлежни маглајски свештеник.

Он додаје да тада нико од власти није показао ни вољу ни жељу да помогне повратак српског становништва.
- Када сам им то приговорио, одговорили су ми да међународна организација и неке невладине организације, које су се бавиле повратком, нису заинтересоване за Тешањ - наводи свештеник Ђеки, који од новог начелника општине Тешањ очекује да промијени стање, иначе у тој општини за неколико година неће бити ниједног Србина.


"Под заставом џихада"

Добојски новинар Ненад Цвјетковић описао је у књизи "Под заставом џихада" како су муџахедини у септембру 1992. године на Црном врху на теслићко-тешањском ратишту одсјекли главе тројици српских војника са подручја општине Теслић.

- Муџахедини логора áАл Муџакá ухватили су у клопку Бранислава Ђурића, Благоја Благојевића и Ненада Петковића. У то вријеме нико није могао претпоставити на какве су муке стављени заробљеници прије него су свирепо уморени одсијецањем главе сабљом. Људске главе потом су набијене на диреке улазне капије муџахединског логора, а онда су однесене на средњовјековну камену тешањску кулу - написао је Цвјетковић у књизи.