Мултиетничност по мери Бошњака

Истраживање Фондације „Фридрих Еберт” у Сарајеву показује да се Срби углавном позивају на хонорарне послове и оне по уговору, Хрвати на послове који захтевају средњу стручну спрему, а Бошњаци се примају у стални радни однос

Сарајево – Резултати истраживања које је недавно провела Фондација „Фридрих Еберт” потврдили су да постоји дискриминација приликом запошљавања Срба, као и Хрвата у такозваном мултиетничком Сарајеву. Наиме, ово истраживање, прво такве врсте у БиХ, показало је да се Срби углавном позивају на хонорарне послове и по уговору, Хрвати на послове који захтевају средњу стручну спрему, а Бошњаци се примају у стални радни однос.

– Непотребно је позивати се на резултате истраживања, јер је и птицама на грани јасно да у Сарајеву, кад је о запосленим реч, Срба нема, или их има тек толико да се могу пребројати на прсте. Пре рата у сарајевским здравственим установама, на пример, радило је око 600 Срба, врсних доктора и стручњака, а данас од њих толико не ради ниједан. Иста ситуација је и на факултетима, јер је више од 500 професора српске националности самовољно отишло, или је после рата протерано – каже посланик у Парламенту БиХ Славко Јовичић. Додаје да у Сарајеву, које је по његовом мишљењу „највећи исламски центар на Балкану”, Срба нема ни на челним позицијама ни у једној другој сарајевској институцији, јавном предузећу или било којој значајнијој организацији.

На тврдње које долазе из бошњачких кругова да у овом тренутку Срби предњаче, кад су у питању водеће функције на нивоу државе, Јовичић каже да „то не може бити мерило мултиетничности, јер су Срби који раде у заједничким институцијама само на привременом раду”. Наравно, каже он, и ова слика би била потпуно другачија и стање би било горе да „то што јесте није резултат одлуке о конститутивности која је морала да буде испоштована”.

О Сарајеву, као граду који може да буде пример суживота, мултикултуралности и мултиетничности причају углавном и једино Бошњаци, док лидер СДП-а Златко Лагумџија исте ове епитете врло често приписује Тузли. Да ни његове тврдње нису тачне, да су произвољне и чиста фарса, доказују подаци којима располаже Бошко Милић, представник Српског грађанског већа 1993. у Тузланском кантону.

„Од 86 директора школа на подручју овог кантона ниједан није Србин, пре неколико дана примљен је један Хрват, док су сви остали Бошњаци. Млади наставник географије Синиша Симић, који је 120 пута конкурисао за посао и сваки пут одбијен, не може да добије стални посао, јер његова судбина је у рукама директора једне школе који сматра да „Симић не може предавати наш национални предмет”, што је смешно – каже Милић. Незванично сазнајемо да у Лагумџијиној „мултиетничкој” Тузли, односно Министарству унутрашњих послова овог кантона „ради више од 1.600 Бошњака, 140 Срба, 124 Хрвата и 55 осталих“. У истом овом МУП-у, како извештавају медији, на недавно завршеном конкурсу „пропао” је и Србин Кристијан Василић, „без обзира што је дипломирао криминалистику са просечном оценом девет и на интервјуу показао изузетно опште знање”. У правим мултиетничким срединама, што Сарајево, а и Тузла очито нису, живот се одвија потпуно другачије, а и на конкурсима „не пропадају” најбољи, што би, коначно, морали да схвате и бошњачки политичари, они што се заклињу у мултиетничност и могућност суживота у БиХ.