АКАДЕМИЈА У ЧАСТ СТОПЕДЕСЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ ОД УПОКОЈЕЊА ПОПА ЈОСИФА ПОПОВИЋА МИХАЈЛОВИЋА (1810-1865)

Полица, Свете Тројице, 1. јун 2015.

 

 Горан Киковић, историчар и предсједник Скупштине општине Беране

 

Преосвећени владико господине Јоаникије, часни оци, браћо и сестре у Христу, 

уважени и поштовани домаћини - Поличани,срећна слава!

   

Данас нас је овдје, на јуначкој Полици, гдје су се водиле кроз вјекове борбе ''за крст часни и слободу свету'', oкупио велики догађај и велика личност па тим обележавамо стопедесетогодишњицу од упокојења једног од најзначајних Поличана - попа Јосифа Михајловића Поповића.

Но, прије него  што кажем о њему морам се осврнути на Полицу и Поличане .

 

О Полици је  хроничар записао: ''Ако изузмемо Велику, ниједно погранично мјесто спрам Турске није показало толико отпорности колико Полица. Дивно село као да је изрезано из таласасте Шумадије, плодне и богате. У току 19. вијека населили су се овдје поред Васојевића разна црногорска и брдска племена, да на овој скели чувају и образ и слободу. Ко је хтио да иде из Црне Горе у Србију, тај није могао без Поличана. Ко је тражио помоћ у невољи, ту ју је нашао, а било је читавих година да турска нога не ступи на Полицу, иако је била на граници''. 

Граница Васојевића која се данас оспорава од стране званичника новоформиране општине Петњица  је дефинисана давно, још у доба Милутина кнеза из 1835. године. Уосталом, у тачки 12 Васојевићког законика се каже - ''... да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на врх Ржнице, и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима''. 

    Како област Васојевића заузима стратешки и тиме изузетно важан географско-политички простор државе Црне Горе током њене бурне историје, са преко 2000 км2 (што значи шестина укупне територије данашње Црне Горе) ваља данашњег неупућеног човјека упознати да се територија племена протеже од Вјетерника и Комова на југозападу до ријеке Љешнице и Фемића Крша на сјеверу и од Матешева и Бјеласице на западу до ланца планина сјеверосточних Проклетија: Чакора – Мокре – Кâпа – Мургаша – Цмиљевице – Џаковице до Турјака близу Рожаја. О томе како је овај простор био историјска и природна спона између Рашке и Зете, академик Миомир Дашић каже: ''Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањићâ, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним србским областима, прије свега с моравском Србијом''. Дакле, првенствено Васојевићи и племе Шекуларско – Србљаци (и сви Ашани, који живе на овом простору , међу њима посебно Поличани) су успјели да створе непробојан бедем пред турском инвазијом. Јединство и висок морал као основ ослободилачке идеје надахњивао је овај народ вјековима да истраје до коначне слободе. Социо-психолошки и политички профил човјека из Васојевића био је, по академику Дашићу, овакав: ''На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и србској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији србског племства и са овог простора''.

Снажан печат те српске идеје у духовном миљеу, све до нашег доба, кроз генерације су чували многобројни манастири и цркве ''на светим водама Лима''. У духовном сазвјежђу прошлих времена небеско озрачје и историјску вертикалу доминантно су чували првенствено манастир Ђурђеви Ступови, као и Шудикова.

А ко су били познати јунаци Полице: два Дедовића - Миро и Радисав, Радоје Ђукић, Ново Пантовић, Арсеније Вукићевић, Марко Трифуновић, Мирко Бабовић, Радоња Тодоровић, Милутин Бабовић, Петар Кастратовић, Деле Боричић, Никола Ђуришић, Радоје Плавшић-Ђуришић - четобаша, поп Јосиф са Заграђа...'' Као и многи други Поличани који су као жарко сунце вољели слободу и борили се ''за крст часни и слободу златну''. Поп Јосиф је био од оних главара и јунака за које је војвода Марко Миљанов Поповић рекао: ''Драги брате Србине, да си имâ прилике и да си гледâ јунаке које сам ја гледâ, не би ти имало срце мира докле се не би озвâ јунацима који весело мру за своја и свија нас прâво...''

Данас нас је окупила личност Попа Јосифа Михајловића Поповића, који је рођен овдје у селу Заграђу на Полици, од оца попа Вукашина, што је како стоји у запису страдао од Турака 1825. године заједно са своја три сестрића недалеко од данашње гимназије у Беранама. Јосиф се школовао у манастиру Ђурђеви Ступови и наслиједио свога оца на челу поличке парохије. У тешким временима за србски народ доњих Васојевића поп Јосиф био је први међу Поличанима.  До 1857. године он је то био по вољи народа, а од тада зато што га је књаз Данило поставио за капетана најпространије капетаније у Васојевићима. Он је био народни просвјетитељ, свештеник, умјешни војни командант и мудри народни старјешина. Иако није био племенски Васојевић, према писању војводе Гавра Вуковића, сина војводе Миљана: ''Поп Јосиф из Заграђа капетан био је Миљану у свим његовим предузећима блиски и свесрдни сарадник, него који му драго васојевићки главар.''

Године 1858. поп Јосиф је био члан у васојевићкој делегацији код књаза Данила, а исте године потписује петицију главара који одлазе у Србију ради тражења помоћи. Он тајно представља Васојевиће 1861. године, као њихов делегат, код побуњених Херцеговаца под вођством Луке Вукаловића, на скупу у манастиру Косиријево и потписује представку коју побуњени Срби предају комисији европских сила. Најтеже дане свога живота капетан Јосиф дочекао  је 1862. године, послије завршетка рата између Црне Горе и Турске, у коме је он предводио Поличане и остале Србе из своје велике капетаније. По међународном уговору Полица је, као и сва Доњвасојевићка нахија, остала у границама Турске. Да би се одбјегли народ вратио на своја огњишта није било другог излаза до да се прво покоре његови прваци. Тада су, иначе, Турци први пут успоставили свој стални гарнизон на лијевој обали Лима, поред кога ће почети да се развија варош Беране.

Од тада поп Јосиф, до тада илегални капетан црногорски, постаје легални представник доњовасојевићког народа под турском влашћу. Да би им био на оку, захтијевали су од њега да се пресели међу оних неколико кућа у вароши, која је тек почела да настаје. Он је био један од првих који је направио скромну кућу у Беранама и ту се настанио, мада се и даље више држао свог родног Заграђа.

Тајна преписка попа Јосифа са Цетињем, односно његова писма сачувана у Државном архиву Црне Горе, која је слао Сенату и Црногорском конзулату у  Скадру, најбоље приказују какав и ко је био поп Јосиф, несумњиво значајна личност заграничних Срба. То вријеме је за Поличане теже од свега што су до тада подносили, о чему он у писмима опширно говори.

Од 1864. године сједиште Санџака под којим је спадао и берански крај, постао је Нови Пазар. Као и раније Јосиф Михајловић Поповић упорно се бори за свој народ  који је представљао. Најзад, Турци нијесу хтјели да га подносе и одлучили су да га ликвидирају. То се јасно види из писма, које он шаље из Берана црногорском конзулу Вацлику у Скадар 21.10.1863. године. Он пише: ''Ево неколико времена од вас никака гласа не чујем, па сам сада одлучио да вам се овим неколико ријечи јавим. Ако желите чути да сам у животу и надати се, пошто ово добијете, од вас добром гласу. Јављам да òће Кариман бег да дође тамо, а то је мој главни пријатељ који ми је главу сачувао. Кајмекан који је одавде истјеран, једну ноћ био ми је турио бусију да ме изгуби и да није било Кариман бега оћаше свршит по његовој жељи. Тога ради вас молим, ако му буде нужде од Спужана, да му будете наклоњени колико будете могли.'' Из овог писма се јасно се види да је поп Јосиф предосјећао опасност која му предстоји.

Једне вечери, почетком 1865. године били су заједно у хану у Беранама: поп Јосиф, Миро Дедовић и Лабуд Рмуш. По наредби тајној стављен им је отров у чај. Убрзо, пошто  су испили напитак, осјетили су његово дејство и похитали кућама. Миро и Лабуд успјели су да се спасу. Јосиф је похитао ка својој кући у Заграђу, али стигао је само до близу Гроца, изнад кућа Бабовићâ-Цалићâ. Ту му је позлило и убрзо је издахнуо. Сахрањен је на заградском гробљу. Тако  је завршио живот истакнути главар са Полице капетан поп Јосиф Михајловић, од кога - како пише професор Душан Вулетић у књизи ''Полица код Берана'' - потичу заградски Поповићи. Поличани нијесу заборавили ову свијетлу личност па су му 16. октобра 2011. године, на дан када су ови крајеви послије 457 година ослобођени од турског ропства, подигли овдје поред цркве Свете Тројице споменик попу Јосифу  као знаменитом племенском капетану Доњих Васојевића, једним од седам васојевичких капетана, србском свештенику Поличке парохије која се простирала на цијелој десној обали Лима и народном просветитељу овога краја. Поличани се кроз личност попа Јосифа сјећају свих својих предака који су се јуначки борили у свим ратовима за слободу србског народа овога краја и Црне Горе (1853/54; 1862. и 1876-1878, 1912, 1913. Од 1914. до 18.), као и у рату (1941. -1945.), па до задњег рата 1990., 1999. У свим овим ратовима истакли су се Поличани као љути граничари и непоколебљиви јунаци и борци. 

Слава попу Јосифу! 

Слава нашим храбрим прецима! 

Живјели и на многаја љета!