Ликовна колонија друге руске авангарде „Булдожер“ 1974

. Пре нешто више  четири деценијe, 15.  септембра 1974.  у историји уметности  се десио  херојски догађај:  сликари „друге руске авангарде” изнели су своје  слике на ледине у Бјелајеву,  недалеко од Москве,  с намером да  их тамо изложе.

.  Градска власт,  Московски совјет,  изложбу није одобрила.  На изложбу су,  као што се у то време практиковало,  позвани стани дописници и дипломате,  али ни то није помогло да се изложба одржи. 

. Те суботе,  15.  септембра 1974,  у рану зору,  појавио се однекуд на место несуђене експозције   теретњак са мештанима који су држали саднице у рукама,  спремни да их баш на овој локацији засаде током радне акције,  која се у то време одржавала сваке суботе под називом   суботник (субботник). Приказао  се ниоткуда  и булдожер,  који је затутњао,  али сликари нису повукли своје радове,  па је за неколико тренутака знатан број слика био уништен.

. Да би се  доспело у историју,  није довољно само бити генијалан:  неопходно је наћи се у околностима  које захтевају испољавање херојизма.

. Тако се збило  са кључним епизодама  у историји „друге руске авангарде“ назаване  „Изложба с булдожером“ или „Булдожерска изложба“.

. Истини за вољу,  „Булдожерска изложба“ није  трaјала ни једну  пуну минуту,  али је битка вођена између неофицијелних сликара зреле совјетске епохе и преобучених  чекиста,  прерасла у мит који траје до данашњих дана,  четири деценије после и једну годину приде.

. По сећањима неких учесника  за „Булдожесрку изложбу“ своје радове припремило је 40 сликара. 

Међутим,  писмо упућено у ЦК КПСС са молбом да се дозволи постављање изложбе  потписала су 24 сликара,  док Алексанадер  Глезер,  организатор  неколико изложби  у другој половини 60-их година прошлог века тврди да није  било више од 15 учесника,  а позивнице за изложбу на отвореном,  на лединама близу Москве,  потписало је 13 учесника.

. Већ је било прошло 12 година од кад је генсек Хрушчов  уз саслужење свих чланова комунситичког Светог синода,  Политбироа, растурио изложбу авангардног сликарства  у Мањежу, (1.  децембра 1962.),  а већ три године Никита Сергејвич,  нажалост,  није био међу живима,  а на другом крају престонице,  боље рећи изван ње,  Партија и Влада  су задале одлучујући ударац  јединој преосталој „Слободној територији  сликарства“ у Земљи Совјета.

Булдожер као партнер у културној политици

Прошле је више од три  и по деценије,  безмало скоро  четири  (и то је ваљда неки јубилеј)  од оне изложбе коју су совјетски сликари,  који не беху чланови официјелног државног савеза уметника  организовали на пољани у московском рејону Баљајево.

Перформанс партијских специјалних   јединица  за растурање сликарских изложби прекомерном употребом

Догодило се то 15.  септембра 1974. године, кад су партијске спецјалне јединице из Москве за растурање сликарских  изложби извеле „перформанс“ и  жестоко узвратиле сликарима  растурајући им изложбу,   употребом  булдожера,  па та поставка под сивим московским небом оста забележена као прва „булдожерска иложба“ не само у земљи Совјета,  него шире,  много шире.

Партија  и Влада задају одлучујући ударац „Слободној територији сликасртва”,  јединој још  преосталој у Земљи Совјета

Већ  је било  прошло  12 година откад је генсек   Хрушчов  уз саслужење свих чланова Политбироа,  комунистичког Светог синоида, растурио изложбу авангарде у Мањежу (1.  децмбра 1962.),  и већ три године Никите Сергејевича није,  нажалост,  више било међу живима,  а Партија   Влада  су  задале одлучујући ударац  јединој још  пресоталој  „Слободној територији сликарства” у Земљи Совјета.

Булдожер,  као партнер у остваривању културне политике,  посебно презентације ликовних дела,  дуго ће још остати ако не у свести,  оно сасвим сигурно у подсвести  многих генерција ликовних  стваралаца.

Учесници и сведоци „булдожерске културне револуције“

А ево како је то било по сећању сведока и учесника“булдожерске културне револуције“ сликара Владимира Немухина и фотографа Владинира Сичева,  који су се после вишедеценијског информативног поста по том питању   „причестили“ и споведили руском недељнику „Ново време“ (The new Times).

Милиција је у чврстој намери да спречи приређвање изложбе,  како би наш Нушић рекао, „на нендлежном мету“ коју уз то  организују и неки тамо „уметници“ што  чланске карте Савеза ликовних уметника немају, довезла и булдожер као средство за ефикасни утицај на свест маса,  а посебно сликара.

Не само довезла,  него и „ставила у функцију“ по оном драматуршком правилу Антона Павловича о употреби ватреног оружја које виси на    бини  још од првог чина.

Па пошто драма,  тј.  сценски жвот, не може да чека,   следи употреба и пушке на  Чеховљевој сцени и булдожера  на пустари рејона  Бељаево   које је одавно постало скупоцено грађевинско земљиште. 

Просто ти слике: Булдожери умало и на људе на насрну

Нека што  слике булдожери уништише,  него је једва спречена накана да и на људе насрну. 

То супростављање државе на тако груб и суров начин уметницима изван официјеног савеза, је било прво у којему  је власт  у суштини претрпела пораз. 

Одјеци  „булдожерских   сонананти“  су имали такву резонацу  да су „дикие“(дивљи уметници)   добили дозволу да организују изложбе у Измајилову,  а вредност њихових радова код колекционара на Западу је вишеструко порасла.

Тако је и подземна,  „булдожерска уметност“ ушла у легалне токове и као таква „престала са рдом“.

Сведочења сликара Немухина

А сликар Немухин овако почиње своја сећања на 15. септембар 1974. кад су тутњели булдожери  на изложби у рејону Бељаево.

„Морало се нешто предузети,  јер је стање постало неиздрживо пошто  нас  је власт давила силним притисцима.  Час  смо били за то да неизоставно треба организовати изложбу,  час да напишемо писмо властима, а најгласнији међу нама је био Оскар Рабин  који  је био категоричан да се одмах обратимо свтеској јавности  коју  ћемо обавестити како власт  притиска уметнике. Сви смо знали да би одговор киоји би уследио на писмо  садржавао  у 'омоту списа' ништа мање него три пуне године робије,  па ти сад гледај шта ћемо и како ћемо. Али пошто другог  решења није било,  био сам среман да потпишем,  па куд пукло- да пукло“, освежава сећање на  булдожерску фазу у уметности  један од њених припадника Владинир Немухин.

Изложба у  фабрици "Црвени пролетер“ посвећена 50.  годишњици Октобарске ревоилуције  забрањена после 15 минута

Он се присећа да је пре догађаја у Бељаеву ова изложба већ била приређена на Шосеу Ентузијаста  и то,  што је посебно интресантно,  у организацији Завода „Црвени пролетер“ поводом  прославе 50. годишњице совјетске власти  и на њеном отварању  је било  много људи  различитих занимања међу којима су били и песници Борис Слуцки и Јевгеније Јевтушенко.

Међутим,  ни то јој није било од неке посебне користи пошто су је затворили само након 15 минута после отварања.

Савез сликара: То су шкработине без икакве вредности

„Ентузијазам нас није напуштао,  па смо још једном хтели да организујемо изложбу и то сасвим легално,  зато  смо ишли и у Мосовјет (тадашњи градску владу)  не бисмо ли издејствовали одобрење. Од нас су захтевали да покажемо чланске карте Савеза уметника  чији чланови нисмо били па је од тог надлешта тражено да потврди да се заиста ради од уметмичким делима, на што је Савез одговрио да су то некакве шкработине без икакве уметничке вредности.“

Откуд се булдожери појавише?

О самим догађајима који су се збили током „булдожерске битке за уметост“,  сведок и учесник Владинир Немухин  се после 35 година сећа: 

- Нада Ељска,  Јуриј Жаркиј и ја смо ујутро стигли на пустару и видимо некакве машине,   булдожере,  којих јуче није било. Одмах су нас напали  неке сиелџије,  настала је неописива гужва. Јурију су сломили руку, а на  тротоару наспрам „булдожерске Бородинске битке“ поред улице „Миклухо Маклаја“    су стајали људи који су дошли на изложбу немо посматрајући шта се збива. Нада  Ељска се попела на цев и почела да виче: „Нећемо ићи одавде! Наши другови су ухапшени  и ми чемо се борити до краја!“

После тих речи одмах су упаљени булдожери и „жестоко узвраћали“,  и одједном се појавише сликар Оскар Рабин и Саша Глезе (Александар Глезер, колекционар, један од организатора изложбе).

Оскар је почео да шири своје слике, и ја сам видео како  се на њега устремиио булдожрр (као  багериста Џо на зграду ТВ Београд    за  време српске Октобарске револуције,  прим.  Б. Р.).

„То је  била ужасна слика: машина се зауставила пред самим Рабиновим ногама   и   то само захваљујући њгеовом сину који полетео пораво испоред булдожера и    зграбио неку гвоздену шипку која је вирила из  машине. Затим су милицонери укључили цистерне за поливање  и сумеривши шмркове на нас поливали нас не само водом него и неком житком,  прљавом,  глиненом  смесом. Према мени се упутио један од чувара реда вичући: ’Све ћемо те ваше скаламерије од слика спалити!’ ја сам му дао своју слику само да ме остави на миру, и кроз неколико минута засијала је логосрка ватра насред Бељајева,  булдожерског  бојног  поља за  идеале социјалистичког реализма.“

Сећање фотографа Владимира Сирчова

Фотограф Владимир  Сирчов се сећа да  је,  кад је са својим пријатељима стигао на пустару,  затекао тамо булдожер који су стајали са свих страна  а поред њих камиони и лимуизне марке „Жигули“ у којима су седеле неке униформисане особе и снимали све  присутне. „Приметио сам да сниматељи из ’Жигулија’  држе у рукама фотоапарaте шведског произвођача ’Хазебланд’ којима су амреички астронаути снимали Месец, и одмха сам схавтио да то не снима  милииција пошто она  таквим  камерама није располагала. Направио сам   и ја неколико снимака један за другим, снимао сам брзо и нерпиметно и успео сам да филм предам Хвостенковој жени,  а кроз пола сата су ме ухапсили. Пришли су ми двојица,  показали некакви књижицу и одвели у кола.“

Само неколико сачуваних фотографија са тог догађаја

-Нажалост, моја мисија је на изложби била  је врло кратка,  а и фотографија  са тог догађаја   је сачувано сасвим мало. Чак су и од странаца којих  је  на изложби било у поприличном  броју  одузимали и апарате и филмове. 

Суђење петорки

Фотограф Сичов се даље сећа како су  кола милиције покупила Ељску, Рухина и Рбнина  и задржали их у станици 24 сата. „Судило се  петорки у кој су били - Оскар и Саша  Ррабин,  Ељска,  Рухин и ја. Наш предмет је стављен између два кривична процеса,  сала је била дупке пуна,  а милиционери који се чак нису ни појавили на суђењу су нас оптужили  да смо били пијани, да смо им се спрдали, чупали дрвеће из корења и ометали акцијаше да изводе уобичајену радну кацију недељеом.“

Милиција је била помало уплашена

 -У своју одбрану сам изнео да имам виско образовање,  да сам завршио Казански ваздухоплов институт, да сам две године радио на космодрому у Бајконуру и да сви који ме знају могу да посведоче како не пијем и да псовање не спада  у моје манире,  и предложио сам да се позову моји сведоци,  на шта је судија реаговао отвореном претњом:
„Ако се будете и даље тако понашали, бићу приморан да вам судим  по параграфу за хулиганство!“

Саша Рабин и ја смо осуђени на 15 дана затвра,  али су нас након четри дана ослободилаи пошто смо најавили штрајк глађу,  док су осатле оптужене глобили са по 20 рубаља.

Као што се да приметити,  милиција је било помало уплашена.

13 сликара потписало позивницу за изложбу

Позивницу за изложбу која је била умножена на апарату за фотокопирање,  потписало је 13 сликара:

Оскар рабин, Јевгеније Рухин, Владинир Немухин, Лидија Мастрекова, Надежда Ељска,  Јуриј Жарких, Алексндар Рабин, Борух-Штајнберг, Алекснадр Меламид,  Владинир Комар, Василиј Ситников,  Валнетин Воробјев, Игор Холин.

Сликар Рухин  изгорео у пожару у свом атељеу

Године 1976.  у пожару који је избио у његовом атељеу у Лењинграду погинуо је  Јевгеније Рухин, у 31. гoдини  умрла је ученица Оскара Рабина,  сликарка Надежда Ељска,  а у Америку су емигрирали Владинир Комар  и Александр Меламид,  а тамо се био упутио и Василије Ситников који је умро у Њујорку 1987.  Борух –Штајнберг је 1977. г. био ухапшен и по судском решењу послат је као неурачунљив на лечење у психијаријску болницу у којој је провео годину дана.  Изложбе његових слика су приређиване   и у многим земљама света,  а умро је у Моксви 2003. г.

У Француској су се стално населили: Јуриј Жарких, Валентин Воробјев, Лидија Мастрекова (умрла 2008. у 82.  години), Игор Мастерков –Холин,  Оскар и Алекснадар Рабин (умро у Паризу 1994.). Сам наратор,  сликар Владимнир Немухин,  саговорник „The New Times-a“,  емигрирао је у Немачку,  али  је често нвараћао у Москву.


Бранко Ракочевић