Likovna kolonija druge ruske avangarde „Buldožer“ 1974

. Pre nešto više  četiri decenije, 15.  septembra 1974.  u istoriji umetnosti  se desio  herojski događaj:  slikari „druge ruske avangarde” izneli su svoje  slike na ledine u Bjelajevu,  nedaleko od Moskve,  s namerom da  ih tamo izlože.

.  Gradska vlast,  Moskovski sovjet,  izložbu nije odobrila.  Na izložbu su,  kao što se u to vreme praktikovalo,  pozvani stani dopisnici i diplomate,  ali ni to nije pomoglo da se izložba održi. 

. Te subote,  15.  septembra 1974,  u ranu zoru,  pojavio se odnekud na mesto nesuđene ekspozcije   teretnjak sa meštanima koji su držali sadnice u rukama,  spremni da ih baš na ovoj lokaciji zasade tokom radne akcije,  koja se u to vreme održavala svake subote pod nazivom   subotnik (subbotnik). Prikazao  se niotkuda  i buldožer,  koji je zatutnjao,  ali slikari nisu povukli svoje radove,  pa je za nekoliko trenutaka znatan broj slika bio uništen.

. Da bi se  dospelo u istoriju,  nije dovoljno samo biti genijalan:  neophodno je naći se u okolnostima  koje zahtevaju ispoljavanje herojizma.

. Tako se zbilo  sa ključnim epizodama  u istoriji „druge ruske avangarde“ nazavane  „Izložba s buldožerom“ ili „Buldožerska izložba“.

. Istini za volju,  „Buldožerska izložba“ nije  trajala ni jednu  punu minutu,  ali je bitka vođena između neoficijelnih slikara zrele sovjetske epohe i preobučenih  čekista,  prerasla u mit koji traje do današnjih dana,  četiri decenije posle i jednu godinu pride.

. Po sećanjima nekih učesnika  za „Buldožesrku izložbu“ svoje radove pripremilo je 40 slikara. 

Međutim,  pismo upućeno u CK KPSS sa molbom da se dozvoli postavljanje izložbe  potpisala su 24 slikara,  dok Aleksanader  Glezer,  organizator  nekoliko izložbi  u drugoj polovini 60-ih godina prošlog veka tvrdi da nije  bilo više od 15 učesnika,  a pozivnice za izložbu na otvorenom,  na ledinama blizu Moskve,  potpisalo je 13 učesnika.

. Već je bilo prošlo 12 godina od kad je gensek Hruščov  uz sasluženje svih članova komunsitičkog Svetog sinoda,  Politbiroa, rasturio izložbu avangardnog slikarstva  u Manježu, (1.  decembra 1962.),  a već tri godine Nikita Sergejvič,  nažalost,  nije bio među živima,  a na drugom kraju prestonice,  bolje reći izvan nje,  Partija i Vlada  su zadale odlučujući udarac  jedinoj preostaloj „Slobodnoj teritoriji  slikarstva“ u Zemlji Sovjeta.

Buldožer kao partner u kulturnoj politici

Prošle je više od tri  i po decenije,  bezmalo skoro  četiri  (i to je valjda neki jubilej)  od one izložbe koju su sovjetski slikari,  koji ne behu članovi oficijelnog državnog saveza umetnika  organizovali na poljani u moskovskom rejonu Baljajevo.

Performans partijskih specijalnih   jedinica  za rasturanje slikarskih izložbi prekomernom upotrebom

Dogodilo se to 15.  septembra 1974. godine, kad su partijske specjalne jedinice iz Moskve za rasturanje slikarskih  izložbi izvele „performans“ i  žestoko uzvratile slikarima  rasturajući im izložbu,   upotrebom  buldožera,  pa ta postavka pod sivim moskovskim nebom osta zabeležena kao prva „buldožerska iložba“ ne samo u zemlji Sovjeta,  nego šire,  mnogo šire.

Partija  i Vlada zadaju odlučujući udarac „Slobodnoj teritoriji slikasrtva”,  jedinoj još  preostaloj u Zemlji Sovjeta

Već  je bilo  prošlo  12 godina otkad je gensek   Hruščov  uz sasluženje svih članova Politbiroa,  komunističkog Svetog sinoida, rasturio izložbu avangarde u Manježu (1.  decmbra 1962.),  i već tri godine Nikite Sergejeviča nije,  nažalost,  više bilo među živima,  a Partija   Vlada  su  zadale odlučujući udarac  jedinoj još  presotaloj  „Slobodnoj teritoriji slikarstva” u Zemlji Sovjeta.

Buldožer,  kao partner u ostvarivanju kulturne politike,  posebno prezentacije likovnih dela,  dugo će još ostati ako ne u svesti,  ono sasvim sigurno u podsvesti  mnogih genercija likovnih  stvaralaca.

Učesnici i svedoci „buldožerske kulturne revolucije“

A evo kako je to bilo po sećanju svedoka i učesnika“buldožerske kulturne revolucije“ slikara Vladimira Nemuhina i fotografa Vladinira Sičeva,  koji su se posle višedecenijskog informativnog posta po tom pitanju   „pričestili“ i spovedili ruskom nedeljniku „Novo vreme“ (The new Times).

Milicija je u čvrstoj nameri da spreči priređvanje izložbe,  kako bi naš Nušić rekao, „na nendležnom metu“ koju uz to  organizuju i neki tamo „umetnici“ što  članske karte Saveza likovnih umetnika nemaju, dovezla i buldožer kao sredstvo za efikasni uticaj na svest masa,  a posebno slikara.

Ne samo dovezla,  nego i „stavila u funkciju“ po onom dramaturškom pravilu Antona Pavloviča o upotrebi vatrenog oružja koje visi na    bini  još od prvog čina.

Pa pošto drama,  tj.  scenski žvot, ne može da čeka,   sledi upotreba i puške na  Čehovljevoj sceni i buldožera  na pustari rejona  Beljaevo   koje je odavno postalo skupoceno građevinsko zemljište. 

Prosto ti slike: Buldožeri umalo i na ljude na nasrnu

Neka što  slike buldožeri uništiše,  nego je jedva sprečena nakana da i na ljude nasrnu. 

To suprostavljanje države na tako grub i surov način umetnicima izvan oficijenog saveza, je bilo prvo u kojemu  je vlast  u suštini pretrpela poraz. 

Odjeci  „buldožerskih   sonananti“  su imali takvu rezonacu  da su „dikie“(divlji umetnici)   dobili dozvolu da organizuju izložbe u Izmajilovu,  a vrednost njihovih radova kod kolekcionara na Zapadu je višestruko porasla.

Tako je i podzemna,  „buldožerska umetnost“ ušla u legalne tokove i kao takva „prestala sa rdom“.

Svedočenja slikara Nemuhina

A slikar Nemuhin ovako počinje svoja sećanja na 15. septembar 1974. kad su tutnjeli buldožeri  na izložbi u rejonu Beljaevo.

„Moralo se nešto preduzeti,  jer je stanje postalo neizdrživo pošto  nas  je vlast davila silnim pritiscima.  Čas  smo bili za to da neizostavno treba organizovati izložbu,  čas da napišemo pismo vlastima, a najglasniji među nama je bio Oskar Rabin  koji  je bio kategoričan da se odmah obratimo svteskoj javnosti  koju  ćemo obavestiti kako vlast  pritiska umetnike. Svi smo znali da bi odgovor kioji bi usledio na pismo  sadržavao  u 'omotu spisa' ništa manje nego tri pune godine robije,  pa ti sad gledaj šta ćemo i kako ćemo. Ali pošto drugog  rešenja nije bilo,  bio sam sreman da potpišem,  pa kud puklo- da puklo“, osvežava sećanje na  buldožersku fazu u umetnosti  jedan od njenih pripadnika Vladinir Nemuhin.

Izložba u  fabrici "Crveni proleter“ posvećena 50.  godišnjici Oktobarske revoilucije  zabranjena posle 15 minuta

On se priseća da je pre događaja u Beljaevu ova izložba već bila priređena na Šoseu Entuzijasta  i to,  što je posebno intresantno,  u organizaciji Zavoda „Crveni proleter“ povodom  proslave 50. godišnjice sovjetske vlasti  i na njenom otvaranju  je bilo  mnogo ljudi  različitih zanimanja među kojima su bili i pesnici Boris Slucki i Jevgenije Jevtušenko.

Međutim,  ni to joj nije bilo od neke posebne koristi pošto su je zatvorili samo nakon 15 minuta posle otvaranja.

Savez slikara: To su škrabotine bez ikakve vrednosti

„Entuzijazam nas nije napuštao,  pa smo još jednom hteli da organizujemo izložbu i to sasvim legalno,  zato  smo išli i u Mosovjet (tadašnji gradsku vladu)  ne bismo li izdejstvovali odobrenje. Od nas su zahtevali da pokažemo članske karte Saveza umetnika  čiji članovi nismo bili pa je od tog nadlešta traženo da potvrdi da se zaista radi od umetmičkim delima, na što je Savez odgovrio da su to nekakve škrabotine bez ikakve umetničke vrednosti.“

Otkud se buldožeri pojaviše?

O samim događajima koji su se zbili tokom „buldožerske bitke za umetost“,  svedok i učesnik Vladinir Nemuhin  se posle 35 godina seća: 

- Nada Eljska,  Jurij Žarkij i ja smo ujutro stigli na pustaru i vidimo nekakve mašine,   buldožere,  kojih juče nije bilo. Odmah su nas napali  neke sieldžije,  nastala je neopisiva gužva. Juriju su slomili ruku, a na  trotoaru naspram „buldožerske Borodinske bitke“ pored ulice „Mikluho Maklaja“    su stajali ljudi koji su došli na izložbu nemo posmatrajući šta se zbiva. Nada  Eljska se popela na cev i počela da viče: „Nećemo ići odavde! Naši drugovi su uhapšeni  i mi čemo se boriti do kraja!“

Posle tih reči odmah su upaljeni buldožeri i „žestoko uzvraćali“,  i odjednom se pojaviše slikar Oskar Rabin i Saša Gleze (Aleksandar Glezer, kolekcionar, jedan od organizatora izložbe).

Oskar je počeo da širi svoje slike, i ja sam video kako  se na njega ustremiio buldožrr (kao  bagerista Džo na zgradu TV Beograd    za  vreme srpske Oktobarske revolucije,  prim.  B. R.).

„To je  bila užasna slika: mašina se zaustavila pred samim Rabinovim nogama   i   to samo zahvaljujući njgeovom sinu koji poleteo poravo ispored buldožera i    zgrabio neku gvozdenu šipku koja je virila iz  mašine. Zatim su miliconeri uključili cisterne za polivanje  i sumerivši šmrkove na nas polivali nas ne samo vodom nego i nekom žitkom,  prljavom,  glinenom  smesom. Prema meni se uputio jedan od čuvara reda vičući: ’Sve ćemo te vaše skalamerije od slika spaliti!’ ja sam mu dao svoju sliku samo da me ostavi na miru, i kroz nekoliko minuta zasijala je logosrka vatra nasred Beljajeva,  buldožerskog  bojnog  polja za  ideale socijalističkog realizma.“

Sećanje fotografa Vladimira Sirčova

Fotograf Vladimir  Sirčov se seća da  je,  kad je sa svojim prijateljima stigao na pustaru,  zatekao tamo buldožer koji su stajali sa svih strana  a pored njih kamioni i limuizne marke „Žiguli“ u kojima su sedele neke uniformisane osobe i snimali sve  prisutne. „Primetio sam da snimatelji iz ’Žigulija’  drže u rukama fotoaparate švedskog proizvođača ’Hazebland’ kojima su amreički astronauti snimali Mesec, i odmha sam shavtio da to ne snima  miliicija pošto ona  takvim  kamerama nije raspolagala. Napravio sam   i ja nekoliko snimaka jedan za drugim, snimao sam brzo i nerpimetno i uspeo sam da film predam Hvostenkovoj ženi,  a kroz pola sata su me uhapsili. Prišli su mi dvojica,  pokazali nekakvi knjižicu i odveli u kola.“

Samo nekoliko sačuvanih fotografija sa tog događaja

-Nažalost, moja misija je na izložbi bila  je vrlo kratka,  a i fotografija  sa tog događaja   je sačuvano sasvim malo. Čak su i od stranaca kojih  je  na izložbi bilo u popriličnom  broju  oduzimali i aparate i filmove. 

Suđenje petorki

Fotograf Sičov se dalje seća kako su  kola milicije pokupila Eljsku, Ruhina i Rbnina  i zadržali ih u stanici 24 sata. „Sudilo se  petorki u koj su bili - Oskar i Saša  Rrabin,  Eljska,  Ruhin i ja. Naš predmet je stavljen između dva krivična procesa,  sala je bila dupke puna,  a milicioneri koji se čak nisu ni pojavili na suđenju su nas optužili  da smo bili pijani, da smo im se sprdali, čupali drveće iz korenja i ometali akcijaše da izvode uobičajenu radnu kaciju nedeljeom.“

Milicija je bila pomalo uplašena

 -U svoju odbranu sam izneo da imam visko obrazovanje,  da sam završio Kazanski vazduhoplov institut, da sam dve godine radio na kosmodromu u Bajkonuru i da svi koji me znaju mogu da posvedoče kako ne pijem i da psovanje ne spada  u moje manire,  i predložio sam da se pozovu moji svedoci,  na šta je sudija reagovao otvorenom pretnjom:
„Ako se budete i dalje tako ponašali, biću primoran da vam sudim  po paragrafu za huliganstvo!“

Saša Rabin i ja smo osuđeni na 15 dana zatvra,  ali su nas nakon četri dana oslobodilai pošto smo najavili štrajk glađu,  dok su osatle optužene globili sa po 20 rubalja.

Kao što se da primetiti,  milicija je bilo pomalo uplašena.

13 slikara potpisalo pozivnicu za izložbu

Pozivnicu za izložbu koja je bila umnožena na aparatu za fotokopiranje,  potpisalo je 13 slikara:

Oskar rabin, Jevgenije Ruhin, Vladinir Nemuhin, Lidija Mastrekova, Nadežda Eljska,  Jurij Žarkih, Aleksndar Rabin, Boruh-Štajnberg, Aleksnadr Melamid,  Vladinir Komar, Vasilij Sitnikov,  Valnetin Vorobjev, Igor Holin.

Slikar Ruhin  izgoreo u požaru u svom ateljeu

Godine 1976.  u požaru koji je izbio u njegovom ateljeu u Lenjingradu poginuo je  Jevgenije Ruhin, u 31. godini  umrla je učenica Oskara Rabina,  slikarka Nadežda Eljska,  a u Ameriku su emigrirali Vladinir Komar  i Aleksandr Melamid,  a tamo se bio uputio i Vasilije Sitnikov koji je umro u Njujorku 1987.  Boruh –Štajnberg je 1977. g. bio uhapšen i po sudskom rešenju poslat je kao neuračunljiv na lečenje u psihijarijsku bolnicu u kojoj je proveo godinu dana.  Izložbe njegovih slika su priređivane   i u mnogim zemljama sveta,  a umro je u Moksvi 2003. g.

U Francuskoj su se stalno naselili: Jurij Žarkih, Valentin Vorobjev, Lidija Mastrekova (umrla 2008. u 82.  godini), Igor Masterkov –Holin,  Oskar i Aleksnadar Rabin (umro u Parizu 1994.). Sam narator,  slikar Vladimnir Nemuhin,  sagovornik „The New Times-a“,  emigrirao je u Nemačku,  ali  je često nvaraćao u Moskvu.


Branko Rakočević