Самит „неравноправних“

Посета руског председника Путина америчком колеги Бушу пала у незгодном часу.

Управо објављено истраживање агенције Пју о Америци, Американцима, па и самом Бушу, показало је да углед једине (званичне) суперсиле данашњице није баш завидан. Па тако ни углед њеног првог човека – ни код куће, ни на страни. За разлику од домаћина, Путин у Мејн стиже на крилима безрезервне подршке огромне већине житеља највеће земље на свету, али и тихе сагласности неких кључних држава, такозване, „старе” Европе, као и свих осталих који сматрају да политика САД тренутно представља највећу опасност по светски мир.

Орочена стратегија

Међусобни односи две државе, амерички планови за изградњу ракетног штита у Европи, енергетски проблеми, Косово, Иран, Северна Кореја... биће теме о којима ће обојица саговорника имати шта да кажу. Не треба ни сумњати да ће се Буш и Путин у много чему разићи у мишљењима, а ту се већ јавља прва предност госта из Русије. Јер, у атмосфери Мејна све време ће лебдети једна неумољива чињеница: спољна политика Русије је зацртана на дужи период, она ће у форми „путинизма” наставити да делује и по одласку са власти Владимира Владимировича. Укратко, спроводиће је и његови наследници.

За разлику од поменутог, Буш ће пред госта изаћи са ставовима који ће имати много краћи рок трајања – само до краја његовог мандата. Спољна политика САД, захваљујући неспоразумима у Сенату, Конгресу, америчкој јавности..., и сада је недоречена, посебно када се ради о ратном ангажовању. Којим путем даље ће будући председник, ко год то био, повести нацију, још је већа непознаница.

Други адут у Путиновом рукаву јесте чињеница да ће он са председничке функције отићи у тренутку када ужива неупоредиво већу подршку суграђана од оне коју је имао када је први пут биран. Поред тога, током досадашњих нешто више од седам година владавине руски председник је успео да створи чврсте везе са свим важним играчима на светској политичкој сцени. Бушова прича је другачија, већина земљака га није подржала у мери у којој је он то прижељкивао. Ово је посебно изражено сада када и њему истиче председнички мандат. И стратешки савезници у Европи почели су да размишљају сопственим главама. Чак су и увек лојални Британци почели да се осврћу у потрази за алтернативом.

Судбина нас који живимо на Балкану такође ће бити међу ударним темама разговора двојице лидера. И ту језичак на ваги утицаја полако претеже на руску страну. У почетку прилично бенигне изјаве званичника из Москве да би једнострано решење косовског проблема, засновано на плану Мартија Ахтисарија, могло, евентуално, да натера Русију да у Савету безбедности УН уложи вето претвориле су се у одлучан став да ће тако, дефинитивно, и бити. 

Овако јасно противљење „ломљењу косовског питања преко колена”, као и глатко одбацивање и саме помисли да би оно могло бити јединствен случај, натерало је и многе Европљане да, на неки начин, направе отклон од политике Вашингтона према југоистоку Старог континента. Јер и овде су свесни чињенице да Руси гледају много даље унапред него што то чине Американци. Наравно, не због пуког политичког слепила потоњих, него из просте чињенице да америчка администрација, са постојећим устројством и традицијом, не може да делује по империјалном принципу који је остатку света, а поготово бившим моћним царствима попут руског, још увек близак.

Без идеолошког сукоба

Хаос у Ираку, Авганистану, Палестини, немоћ да се обузда ирански нуклеарни програм, политичко скретање Јужне Америке улево и избацивање са овог терена највећих америчких енергетских компанија, скандал са затворима ЦИА у Европи, одлазак главног савезника, британског премијера Тонија Блера, економски јуриш Кине, повратак утицаја Русије у црноморском региону и на Балкану и, с тим у вези, другачије гледање на косовски проблем... муке су које су се навалиле на леђа одлазећег шефа Беле куће. Очигледно, а имајући у виду резултате анкете агенције Пју, Путинова посета баш и не пада у најбољем часу.

Недавна изјава амбасадора САД у Русији Вилијама Бернса да две земље по одласку Путина и Буша очекује „сложена сутрашњица” са „неизбежним грешкама и потешкоћама”, али лишена идеолошких неспоразума који би могли довести до фундаменталних сукоба, најјасније говори да пред Москвом и Вашингтоном стоји велики посао. Стратегију руске стране утемељио је Путин, ко ће то учинити у име Американаца – неће се знати још месецима. А свако оклевање је, практично, корак уназад.