„Сузе мора" на радост Паризу

У унакрсној години Русије и Француске уметници за обраду ћилибара из Каљининградске области приказаће своју вештину у париском Лувру.

Највећи музеј света сваке године у новембру приређује Салон национаног културног наслеђа. Врло је престижно доспети на ову изложбу. Каљининград - центар најзападнијег руског региона, који запљускују воде Балтичког мора - то је несумњиво заслужио.

1979. године у граду је отворен Музеј ћилибара, највећи не само у Русији, већ и у свету. Овде је сакупљен ћилибар из Јапана, Скандинавије, прибалтика, чак и са јужноамеричког континента. А музеј је започињао као лабораторија за рестаурацију старинских предмета. Управо овде су уметници правили прве огледе на обнови чувене Ћилибарске собе из Јекатерининског двроца, коју су немачки фашисти однели из предграђа Петербурга за време Другог светског рата. Нису се случајно рестаурацијом овог осмог чуда света бавили управо овде, у Каљининградској области, јер у том региону је концентрисано 90% светских резерви сунчаног камена, који се још назива и „сузе мора". Али за то богатство не знају сви, скренула је пажњу у интервјуу за Глас Русије директор Каљининградског Музеја ћилибара Татјана Суворова.

 
У индустријским обимима експлатација ћилибара се врши само у Каљининградској области. Друге земље располажу невеликом количином ћилибара и нису у стању да покрију потребе индустрије. Међутим на међународној сцени ћилибар као руски материјал практично не фигурира, познатији је пољски, литвански ћилибар. У принципу у Пољској, Украјини, у Каљининградској области ћилибар је идентичан. Али његове резерве у Каљининграду су значајније, зато постоји могућност избора посебно лепих каменова.

Љубитељи овог камена знају како је богата његова палета, необичан мотив, истанчани преливи светлости, сенки. Прави терен за уметника! При томе тако се десило да се Русија није нашла међу водећим земљама у ћилибарском бизнису. Дуго је необрађен камен на тоне одлазио у иностранство, објаснила је Татјана Суворова. И данас је важно успоставити извоз не сировине, већ готове продукције.

 
Није реч о томе по чему је познат ћилибар, већ о томе шта се од њега може направити! И губернатор области поставио је задатак популаризације каљининградског ћилибара у Европи, како би се он асоцирао управо са Русијом и Каљининградском области. Наш музеј, чија тема је наравно балтички камен, такође тражи путеве за ту популаризацију. И ми бисмо веома желели да започнемо сарадњу са Лувром, који сваке године одржава Међународни форум националних заната. Један од услова учешћа на форуму је врло битан: тамо није довољно довести јувелире, чак и када су врло занимљиви и талентовани и стоје раме уз раме са мајсторима највише класе. Тамо треба да буду представљена дела која немају аналога у свету. И наш задатак је да нађемо такаву стопостотну ексклузивну продукцију. У стању смо да га решимо, зато што у Каљининградској области има мајстора и радионица које праве сасвим јединствене предмете.

Између осталог, предмети јувелира из Каљининграда у јуну ове године већ су изазвали усхићење у Љубичастој улици - на Првом Међународном салону декоративне уметности у Паризу. Чиме ће публику чудити у новембру? Татјана Суворова није открила тајну, али је некакве претпоставке ипак изрекла:

 
У Каљининграду су се сада неке фирме оријентисале на коришћење ћилибара у монументалним објектима. Имамо историјску интригу стару више од три века - то је чувена Ћилибарска соба. Али после стварања Ћилибарске собе више нико није покушао да тако масовно искористи балитички камен. И ако се он разматра као материјал који може да се користи у монументалним објектима, ту се отвара безграничан простор. Не желим да прејудицирам догађаје, додаје Татјана Суворова. Сада је такав стадијум када се усаглашавају разне стране пројекта, предстоји још много посла. И тек када се то заиста уради, моћи ће гласно да се каже: да, стварно, Лувр је рекао да нешто тако не постоји више нигде у свету!

Могуће да ће Европа коначно сазнати где се налази ћилибарска престоница света...