Какву је чорбу запаприо Гаспром Европи?

Букет чланака настројених против Гаспрома нуди читатељима сајт Европског центра за међународну економску политику. Последњи материјал на тему помало се разликује од претходних. У обрт је уведен извесни индекс осетљивости земаља ЕУ на испоруке руског монополисте, који може да казни и да мази клијенте путем прекида или увећања извоза. Набројане су и жртве слободног понашања. У списак су доспеле не само совјетске републике и бивши савезници СССР, већ и Аустрија и Финска, које никада и некако нису биле политички везане за Москву. Истина, од самих пострадалих жалбе још нико осим Европског центра није чуо.

Али дата публикација бледи пред чланком немачког месечника Интернешнл Политик, који издаје Немачко друштво спољне политике. Дипломатијом се тамо посебно не оптерећују. Ево једног обрасца стила: После распада СССР москва је искористила свој извоз и монопол над гасоводима као политички инструмент заплашивања и уцене, мада са сумњивим успехом. Аутор налази доказе у својим ранијим чланцима – врло згодно. Очигледно то и јесу његови главни извори информација. По тексту су обилно разбацане и друге тезе у духу аксиома, пошто аргумената опет нема. На пример, „умишљено узајамно преплитање економских интереса је мит", или: „дугорочни гасни уговори су сумњиви са економске тачке гледишта. Немачки енергетски бизнис, очигледно веома је отупео, ако делује упркос саветима политиколога.

Чиме је ипак Гаспром запаприо чорбу Европи, где испоручиоца грде и политичари и медији, али од продукције не одустају? Мишљење нашег експерта, директора Института за енергетска истраживања Владимира Лихачова о концерну – инструменту геополитике Кремља.

Заиста, у политичким круговима и медијима многих европских земаља таква теза постоји. Базира се на томе да Гаспром има велики удео у испорукама гаса у Европу и на томе што је Гаспром привржен дугорочним уговорима по принципу „узми или плати“. У том спору стиче се неколико околности. Страх пред руским утицајем у Европи, пред монополом, који снабдева гасом скоро половину Европе и друго: политика коју води Европска комисија на либерализацији енергетског тржишта, која води ка јачању конкуренције и томе да се умањи улога дугорочних уговора.

Да ли се случајно појавила Гаспромова стратегија дугорочних уговора? Ради осигурања извозних обавеза концерн је приморан да стално тражи и разрађује нова велика налазишта. И да поставља магистралне гасоводе великог капацитета. Наравно, то тражи огромне инвестиције. И Гаспром мора да буде сигуран да ће се оне исплатити. Зато се принцип „узми или плати“ користи како би се покрили трошкови и како би се избило на профит. Треба да постоји двостана гаранција: концерн даје гас по цени која зависи од нафтних котација и ревидира се сваког квартала. Са своје стране, клијент се обавезује да купи договорени обим.

Каква је данас ситуација на европском гасном тржишту? Владимир Лихачов каже:

До недавно оно је расло високим темпом. Потражња за руским гасом стално се увећавала. Наступила је криза и потражња за гасом у Европи за последњих годину и по ако није пала, онда се стабилизовала. У тој ситуацији Гаспром је наставио да користи своју формулу цене. Али у ЕУ је почео да стиже компримовани гас, који није тражен у Америци, конкуренти Русије из Норвешке и Алжир смањили су цене. Тако је Гаспром изгубио велики део свог тржишта у Европи. У краткорочном плану то је битно, а у дугорочном само говори о томе да Гасрпом треба да пређе на флексибилнију шему уз урачунавање спот испорука и слично.

Што се тиче прогнозиране потражње за гасом, по оценама које стоје у основи енергетске стратегије Русије до 2030. године, Москва је спремна да увећа извозне испоруке у земље ЕУ за 25%, објашњава Лихачов узимајући у обзир руску стратегију деверзификације гасног извоза, развијајући источни правац. То је Кина, то је производња компромованог гаса и његове испоруке у земље азијско-тихоокеанског региона. То је руски одговор на европску диверзификацију, тежња да се компанија осигура од наглих промена европске коњуктуре. Руске оцене, над којима је радило десетак института по читавој земљи, веома су опрезне. Док прогноза Европске комисије не искључује нагли раст потражње за гасом у ЕУ до краја 2030. године.

Гаспром, сматра Владимир Лихачов, све једно ће бити тражен на европском тржишту. Ради тога ће бити потребне огромне инвестиције и дугорочни уговори. Без њих нико неће градити никакве нове гасоводе. Узвици на рачун монополисте Гаспрома су традиционални, тражени од стране политиколога, убеђен је експерт. Он каже:

И ја бих  желео да истакнем да је један од иницијатора ове буке Европски центар за међународну економску политику. Он није толико близак Европској комисији, али и све то финансирају амерички фондови. Ја не бих то назвао русофобијом, али то да се нешто тако очекује од тих центара, њима за то и плаћају. Озбиљни стручњаци из енергетике понашају се другачије, они прихватају друге аргументе, решења.

И чак после свих конфликата Русије са Украјином и Белорусијом, уговори се и даље склапају, на дугорочној основи, између осталог, резимира Владимир Лихачов. И не зато што другог гаса нема, већ зато што Гаспром и даље чува реноме стратешки важног поузданог партнера.