Секс и град 10. октобра

Оставимо ли по страни све бројне разлоге пристојности које овој поворци одузимају сваку оправданост, више пута помињану ЛГБТ диктатуру, долазимо до теме која сваким даном постаје све актуелнија: јесу ли моја права довољно „мањинска“ да би била поштована и шта власт још може да учини да их смањи на меру која би јој била потаман да угуши свако другачије мишљење и сваки другачији одговор на малопређашње питање?

Такође се питам: зашто бака Славица и посланици њене скупштине који су најавили присуство сексу у граду, нису присуствовали и прошлогодишњој породичној шетњи којом су промовисане и породичне вредности? Као да мањинска права нас, који се залажемо да се „мама“ и „тата“ не замене безличном конструкцијом „један од родитеља“, као и за све традиционалне вредности породичног живота у Србији, нису довољно афирмисана у фамозној европској легислативи, па онда ни наша Скупштина и Влада немају став о томе?!?

Уосталом, ако скупштинска тела буду шетала обнажена београдским улицама, бар ће и они који до сада то нису коначно спазити европејски вешто скројено „царево ново одело“. Било би заиста занимљиво замислити како изгледа нагота скупштинског тела када свуче скупоцена одела и ципеле: има ли ичега испод најквалитетнијих енглеских штофова и изнад најмекше коже италијанских ђонова?


Шта мислите каква ће бити наша парада?

Али ова блага иронија није ми довољна да у себи не вриснем као и већина грађана Србије: О чему ви то причате, о каквим правима, чијим!? А где су права оних малобројних Срба на Косову и Метохији у чије име потписујете срамне резолуције, или шта је са недавним догађајима у Рашкој области о којима се бојажљиво, као да то није део територије Србије, изјашњавате? Да ли знате у каквим се болницама лече Срби, у каквим дилемама су породиље при избору болнице у којој ће да се породе јер су нпр. кревети из јапанских донација премали да би могле у њих да легну?! Шта је са отпуштеним радницима којима деца ових дана крећу у школе, са нелегалним приватизацијама које су оставиле људе без основних средстава за живот и основног права на рад? Колико је сиромашних у Србији, колико избеглица чами деценијама у колективним смештајима без купатила, грејања, воде…? Пита ли неко ратне војне инвалиде и ветеране од чега живе, самохране родитеље, пензинере… и да не набрајам даље?

Можете ли да замислите „параду“ свих оних у Србији који су заиста поносни па живе како знају и умеју, јер их је срамота да се жале, јер су навикли да трпе и састављају крај с крајем тако да се и сами питају како су успели да преживе претходни месец? За такву једну „параду“ која би потекла престоничким улицама не треба много маште ни вама на власти, ни вама у тзв. опозицији који то одавно нисте.

И док су нама сећања на уличне реке људи још свежа, вама су, верујем, запретена незарађеним платама, повластицама, небројеним квадратима станова, кућа, базена и исто тако непобројаним функцијама… Нама неће бити тешко да их додатно освежимо, и док се ви почнете присећати - ето нас у свенародној паради пред вашим вратима колико већ 10. октобра.

Можете нас звати како год хоћете, али ускоро долазимо.

Време је за свенародни протест против система у Србији

Потписима против "параде поноса"

Елементи идеологије хомосексуализма