Фудбал без граница пристојности

Србија очекује одлуку УЕФЕ. О томе шта је то фудбал без граница (пристојности) размишља новинар Гласа Русије Тимур Блохин.
 

У Старој Грчкој за време Олимпијских игара престајали су сви ратови. Данас, када се срећу, на пример, репрезентације Ирана и САД, то се представља као наставак конфликта између две државе, мада у ствари то је само меч фудбалских тимова. Уз то не баш најјачих.
 

Незадовољство српских навијача после безвољног губитка од Естонаца јасна је. Агресија у којој је пострадала пре свега рођена репрезентација није. Ови љубитељи размахивања песницама и заставама занимају се за фудбал исто као и домаћице, које мењају канал са ових глупих мушкараца на 115. епизоду латиноамеричке серије латиноамеричке сапунице.
 

Резултати српске подршке љубимаца у Италији сазнаће се 29. октобра. Највероватније фудбалски чиновници ће се ограничити техничким поразом Србије са 0:3, празним трибинама и упозорењем да ако се слично понови, национална репрезентација ће остати две године без првенства Европе. Лако ће проћи ови момци, другим речима. Тим пре што шансе Србије за пласман у финални део европског првенства за сада изгледају више него магловито, тако да нема шта да се изгуби.
 

Међутим појављује се мисао: зашто се фудбал до данас асоцира са патриотизмом? Зашто меч рођеног тима изазива код просечног становника еуфорију? Сетимо се вица: напивши се до стања падања под сто човек гледа телевизију. Спикер каже: Економска ситуација у нашој земљи је лоша. А алкохоличар му одговара: Зато су нам ракете добре!. Самопотврђивање на рачун победе фудбалске репрезентације појава је исте врсте. Мада спорт је најчишћа форма уметности, слична апстракционизму. Фудбал ни на шта не обавезује и ничему не води. Али и даље је појава политичка, и што време више одмиче, то је све јаче. Медији су већ почели да говоре о томе да испади српских навијача могу да утичу на ступање земље у ЕУ.
 

Занимљиве историјске аналогије наводи руски новинар Вадим Трухачев:
 

Сетимо се утакмице за квалификације на Европско првенство 2004. Грузија-Русија. На фудбал то није личило до почетка: узвикивале су се антируске пароле као што су: Ви сте окупатори, са трибина су се чула проклињања, на терен су летели разни предмети. Од средине првог полувремена угасило се светло, почеле су праве баханалије, праћене спаљивањем руских застава. Некако се завршило првих 45 минута, затим је утакмица била прекинута. Када су наши фудбалери одлазили на аериодром, на њихов аутобус летело је камење. Уопште, за то треба досудити технички пораз са 0-3 и неколико утакмица са празним трибинама. Али УЕФА је донела одлуку о понављању игре и казнила је грузијски фудбалски савез смешном сумом.
 

Сетимо се меча за квалификације на Светско првенство 2006. између Турске и Швајцарске: испод трибина се десила туча, на самим трибинама Турци су обесили натписе попут: Добро дошли у пакао! Никаквих последица за турски тим није било, осим пар мечева без публике.
 

Шта да се каже о енглеским навијачима који дивљају на сваком првенству Света и Европе. Али њихову репрезентацију никада нису елиминисали. Не би било исправно оправдавати српске навијаче, који су правили неред у Ђенови, али као што видимо не одликују се само Срби.
 

Нажалост то је судбина велике игре - да буде помешана са политиком, закључује Вадим Трухачов. И зато ни у ком случају не подржавајући дејства српских хулигана, никамо не можемо да се ослободимо од помисли да када би актер у овом фудбалском мечу била не Србија, и не светски фудбалски великан Италија, спортски чиновници обратили би много мање пажње на инцидент.
 

Још се надамо да ће хушкачи нереда у Ђенови бити строго кажњени и да нам неће сметати да гледамо фудбал.
 

Зато што су српске ракете заиста добре.