Језик чува народ

 У доба Достојевског у Русији у вишим слојевима друштва владала је мода да се говори француским језиком и у свакодневној комуникацији
Какви су нам мисао и језик, такав нам је и живот. И управо Достојевски је био дубоко укоријењен у традицију, културу, живот руског народа. Осјетио је његово послање и признање пред Богом и пред вјечношћу, нашао је језик и језичке форме да то изрази, каже отац Миодраг Тодоровић, из Никшића.
- У доба Достојевског у Русији у вишим слојевима друштва владала је мода да се говори француским језиком и у свакодневној комуникацији. У таквом помодарству Достојевски је видио само непотребну бесмислицу и задовољног атеисту. По његовом мишљењу језик је само форма - омотач мисли, последња и завршна ријеч њеног органског развоја - каже Тодоровић.
И управо отуда његова мисао: "Уколико је та форма мисли коју ја усвајам да бих могао да изразим мисао богатија, то сам ја срећнији у животу, јаснији и схватљивији и себи и другима - односно моћнији. Брже могу и себи да кажем све оно што хоћу и боље и дубље могу све то да изразим, према томе бићу срећнији.
Да би неко осјећао језик као свој, према Достојевском, ваља да га прима из простог народа, а у школама да га обавезно учи из најбољих споменика писмености, оних најстаријих времена па до данас. Тек тако језик се усваја на природан начин и човјек налази себе у себи и постаје природан проводник мисаоне цјелине која води од предака према потомцима, казао је Тодоровић.
Ако на овај начин, како каже Тодоровић, усвојимо језик на ком мислимо бићемо у стању да усвајамо и стране језике у већем обиму.
- Дакле, страни језик и његове форме могу бити дјелотворне само уз форме језика на ком говоримо. Ако пак, хоћемо да мислимо на неком другом језику, на коме нијесмо укоријењени онда морамо да престанемо да будемо они који смо. Онај ко није дубоко укоријењен у својој традицији и култури тј. у свом језику, он није друго до интелектуални пролетер који нема тла под ногама, он је без коријена односно интернационални хибрид. На језику који није усвојен, у коме нијесмо укоријењени који је украден мисао ће бити кратка без тежине чак и цинична, јер је немоћна, а на крају и срце ће постати неискрено - каже Тодоровић.
Он додаје да то није срећа и да такав човјек никада неће доћи до себе, и биће несрећан, ропски пузећи пред језиком који није његов, а одричући се онога на којем су се генерације његових предака рађале, молиле, радовале, туговале, живјеле човјек додјељује себи тужну судбину да у току живота нема ниједну своју мисао.
- То је гријех против живота и среће. Тако постајемо бескрајно несрећни. Тако се постаје полтрон - закључује Тодоровић.