Кобно прочанство руског слависте

У Русији нема много  историчара и стручњака  за историју Албаније. Један  од њих је био Афанасиј Матвејевич Селишчев, чији је живот пример  тога како је научник-теоретичар покушао да буде ван политике, али разорна снага  епохе је променила  његову судбину. Селишчев је рођен 1886. године  у Орловској губернији, у сељачкој породици са више деце. Без обзира на порекло је он успео да се упише на  историјско-филолошки факултет Московског универзитета,  те га је сјајно завршио. Лети 1914. године је млади приват-доцент отишао на службени пут у Македонију.  То је било његово једино путовање у иностранство. Захваљујући том путовању Селишчев је успоставио низ важних контаката с бугарским колегама. Многи научни радови научника-слависте су били објављени у иностранству.

Међу њима је нашу пажњу привукла монографија  Селишчева «Словенско становништво у Албанији», у којој се први пут разматра проблем узајмних односа Албанаца, Срба и Бугара у току неколико столећа. Посебну пажњу аутора су  заузимали процеси постепеног  продирања Албанаца на територију Косова и каратер њихових  узајмних односа са србским становништвом.

У 14.-15. веку почело је озбиљно ширење Албанаца, који су постепено силазили са планина. У свом кретању су они већ у то време притешњавали  словенско становништво.  До врхунца те експанзије – бурне, разорне, разбојничке - кретање Албанаца на исток и север је дошло крајем 17.- почетком 18. и у 19. веку.  Узрок тога је било сиромаштво већине планинских албанских села, бандитизам, бекство од крвне освете, - све је то условљавало сеобу и најезде на Македонију и Косово. Крвави терор против православних Срба је пратио насељавање  Албанаца у том крају.Према опису Селишчева, Албанци су у новом месту живљења сачували пређашњи начин живота, поштовали пређашња правила и пре свега дужност крвне освете са њеним ритуалом. На православне Србе је оставила тежак утисак смрт становника села Влахци Василија. Он је био осуђен за убиство муслимана Хусејна, које је извршио  приликом своје заштите. Не  говорећи о томе да ли је праведна била та пресуда, Селишчев је подвукао да су Срби приликом погубљења били шокирани тиме што је удовица Хусејна узела из руку џелата нож и задала два прва ударца по врату осуђеног, а када се појавио млаз крви, она  је наквасила мараму и однела кући.

Сеоба Срба у Банат и Бачку 1690. и 1737. године допринела је јачању и господству албанског елемента на Косову. Преостало словенско становништво, изоловано, тероризовано од стране Албанаца, бесправно са државног и друштвеног гледишта,  подвргавано је асимилацији. Земља је подивљала. Анархија, разбојништво Албанаца  су резултирали тиме да је та покрајина постала неприступачна.

Сваке године се ситуација само погоршавала, постајала драматичнија. Томе је допринало и немешање турских власти. Рецимо, 23. октобра 1866. године Албанци у Пећкој нахији су одлучили да учине погром месних католика, међу којима су били и Албанци, и Срби. Међутим, католичке куће су тамо биле помешане с православним, те су Албанци почели да пљачкају и православне куће и села. Они су одводили стоку, односили одећу, скидајући с женских глава мараме, а чак и скидајући с ногу обућу. Све су то они слали у своја села. Разбојници су мучили хришћане, избацивали мртве из сандука. У центру области Пећ је друга албанска банда разарала куће и дућане, који су припадали православним Србима. Турске власти нису могле да се боре против њих и играли су пасивну улону, а тиме су одбијали да заштите невине жртве албанског насиља. При томе су угрожене биле не само куће православних Срба, већ и њихове цркве. У Средској нахији они су разорили две цркве и поцепали све богослужбене књиге.

Што више, у граду Ђаково Албанци су продрли у кућу католика Лоренца, опљачкали је, силовали пред његовим очима ћерку и сестру, немилосрдно убивши затим и њега. После тог случаја католички архиепископ је поверљиво молио руске дипломате да се умешају у ту ситуацију и помогну и православним Србима, и католицима, који живе на Косову, јер су Турци и даље ћутали. Почетком 20. века на Косову су била отворена  дипломатска представништва Русије и Србије, захваљујући којима се србско ставноништво осећало заштићенијим.

4 године после публикације рада «Словенско становништво Албаније» 7. фебруара 1934. године, Селишчев је био ухапшен заједно с групом московских слависта и русиста. Они су били оптужени за пропаганду словенске филологије – реакционарне науке, проширене у Немачкој. Приликом суђења он се држао веома достојно и одбио све оптужбе, за то је био осуђен на 5 година логора.

Тај научник је био пуштен из логора пре рока – 1937. године, када је већина његових тужилаца била подвргнута репресалијама. Породицу он није имао. Већина ученика је  избегавала да контактира са научником у немилости.

Године, проведене у логору су оставили свој траг, 1942. године је Афанасиј Матвејевич умро. Тешко је да се претпостави колико његових научних идеја није било тражено. Селишчев је био међу првима ко је прорекао етничке конфликте између Словена и Албанаца на Косову и у Македонији, али су та пророчанства остала непримећена.

Владимир Путјатин,