Пробој самртног обруча

18. јануар је свети датум за становнике Петербурга и Лењинградске области. Тог дана 1943. године совјетске трупе су пробиле 900-дневну фашистичку блокаду града на Неви. Људи измождени глађу коначно су чули на радију дугоочекиване речи: У току офанзивне операције Искра, трупе лењинградског и Волховског фронта сусреле су се у околини села Марјино... После тог саопштења, како се сећају очевидци тих догађаја, грађани нису спавали целу ноћ, ликовали су, честитали једни другима. А већ наредног дана започела је обнова железничке пруге и пута поред јужне обале Ладошког језера, која копном спаја Лењинград са земљом.
 

Код Санкт-Петербурга се налази диорама Пробој лењинградске блокаде. Управо овде сваке године окупљају се ветерани, људи који су преживели блокаду, како би обележили незаборавни догађај.

Много пута совјетске трупе покушавале су да пробију блокаду града. Ипак тек пети покушај је овенчан успехом. Операција Лењинградског и Волховског фронта у јануару 1943. године носила је симболични назив Искра. Она је заиста запалила искру наде у душама лењинграђана да ће њихов родни град бити потпуно ослобођен. Замисао операције сводио се на то да се разбије противничка групација у околини шлисељбуршко-сињавинске избочине. Управо овде растојање између два фронта било је минимално, говори старији научни сарадник музеја Пробој блокаде Лењинграда Светлана Новиченко.

Бојеви су имали тежак, жесток карактер. То је такође било условљено тиме што је територију шлисељбуршко-сињавинске избочине непријатељ заузимао 16 месеци. Све те дуге месеце противник, налазећи се на тој територији, схватајући важност заузетог терена, градио је одбрамбене објекте. Биле су изграђене три основне линије одбране. Свака од њих је представљала линију непрекидних траншеја. Међу њима су се налазила минска поља и бодљикава жица. Зато је било врло тешко превладати их.
 

Борци су морали уз помоћ металних клинова, мердевина и ужади да се пењу на ледене насипе које су направили фашисти испред својих траншеја. И све то под непрекидном противничком ватром, која се обрушавала на нашу пешадију из многобројних тачака, заклона и бункера. Није било једноставно ни тенкистима. Да преведу по замрзнутој Ладоги тешке машине, морали су да направе специјалну дрвену подлогу, причврстивши њене балване преко леда унутрашњим шрафовима и да тако ојачају слој леда. Хероизам и упорност трупа у офанзиви једноставно задивљују. Коначно, 18. јануара 1943. године армије Лењинградског и Волховског фронта су се спојиле. Јужна обала Ладошког језера била је очишћена од непријатеља. Десило се оно што се дуго чекало – неприајтељска блокада је била коначно пробијена. Ипак коначно је опсада Лењинграда била уклоњена тек годину дана касније, 27. јануара 1944. године. У част тог догађаја у граду је приређен празнични ватромет. Малим Даном Победе називају и данас овај дан становници Санкт-Петербурга. Сваке године постаје све мање сведока ових догађаја. Сада их у Северној престоници живи 166 хиљада. Међу њима 27 хиљада награђено је медљом За одбрану Лењинграда,а 139 хиљада носе значку Становник блокираног Лењинграда.