Берлинале: предвидиви резултати

Резултати 61. међународног Берлинског филмског фестивала, били су прилично предвидиви. Тако сматрају руски експерти, који су боравили на том филмском форуму.

Конкурс се испоставио неверноватно сиромашним упечатљивим догађајима и тек на крају представио је несумњиве фаворите, примећује филмски критичар Валериј Кичин, издвајајући филм награђен главном наградом – Златним медведом. А то је ирански филм Надер и Симин, развод режисера Асхара Фархадија и глумци који су у њему играли.

Берлински филмски фестивал ове године испољио је посебну пажњу за Иран и његове филмске раднике. Тако је у жири био позван режисер Џафар Панахи, који је у домовини осуђен на 6 година затвора и на 20 година острањен од професије. Тако да је Златни медвед филму Надер и Симин, развод закономерно финале. Мада сам филм је заиниљив: на примеру појединачне судбине он говори о моралним, правним, религиозним проблемима и одликује се уметничким приступом, сматра Валериј Кичин.

Ирански филм је обична породична драма. Муж и жена су на ивици развода. Жена хоће да емигрира из земље и нађе бољи живот за своју ћерку, а муж се инати. На крају жена одлази у своје село, а муж и ћерка остајуу граду, како би се бринули за полуумног деду. То је заплет. Филм је занимљив управо по томе што режисер никако не диктира своје оцене, публика треба у току пројекције да из изради сама. Аутор само даје нове аргументе да се на разне начине погледају околности. И овај процес чини филм психолошким трилером – занимљивим, врло интересантним. Није случајно један филмски критичар упоредио овај стваралачки метод са драматургијом Алфреда Хичкока.

Друга награда по значају – Гран-при жирија, припала је мађарском режисеру Бели Тару за филм Торински коњ. Филм је веза са ликом и филизофијом Фридриха Ничеа. То је прича о филозофу који је изгубио разум када је видео кочијаша који бије свог старог, болесног коња. Торинског коња, сматрају руски експерти, можемо назвати чистим примером фестивалског филма, не филма за публику. Филм је веома тешко гледати, он траје два и по сата. При томе у њему има само 30 монтажних спојева, тачније једа исти план у просеку траје 7 минута, и ништа се не дешава. Жири, филмске професионалце, то је одушевило. А нови филмски језик руског филма У суботу није им био по укусу, претпоставља филмски критичар Андреј Плахов.

У Берлину су га примили различито, говори Андреј Плахов. То, како се каже, није филм за сваког. Он подиже важну тему Чернобилске катастрофе, чија је последица у извесном смислу екологија људских односа, али чини то у необичној форми, помоћу савремених средстава изражавања. Тамо је врло занимљив рад румунског сниматеља Оелга Мутуа. Али неке критичаре управо он нервира: они сматрају да се филм пребрзо креће, да ликови промичу, да не успеваш да се удубиш у њих и на крају се губи дубина. То је питање за дискусију.

А што се тиче односа филма и публике, резултате о утисцима са Берлинског фестивала резимирао је руски критичар Кирил Разлогов.

Фестивал је веома порастао, ако се говори о интересовању публике, сматра Кирил Разлогов. Он је проширио зону свог утицаја на нове квартале града. Сале су биле пуне, између осталог за филмове прилично тешке за перцепцију. Али како фестивал расте, он губи своју уметничку специфику. Постаје велики пијачни трг. Можда је то добро, у сваком случају граду се то свиђа.

Па и многи аутори филмова, посебно они који нису награђени, уверавају: судбину филмова не одређује жири, већ публика.