Нацизам као очајање болесног етноса

Политички Олим Француске је у паници. Док су експерти спорили ко је у стању да победи Николу Саркозија у председничкој трци наредне године, испоставило се да ова стара двопартијска борба више никога не занима. Већина бирача анкетираних у марту спрема се да гласа за националисте, тачније за ћерку оснивача ултрадесничарске странке Национални фронт, гвоздену лејди Мартин Ле Пен.

То није једини пример успеха странке националиста у Европи. У мирној просперитетној Аустрији нагло стиче популарност ултрадесничарска Странка слободе. Прошле године у Мађарској тријумфалну победу на парламентарним изборима однеле су десне националистичке странке.

Француска за Французе, Аустрија за Аустријце – све већа популарност ових парола сведочи о неуспеху имигрантске политике. У Европи све чешће говоре о томе да односи између староседелаца Европе и дошљака из муслиманских земаља нису успели. Крах такозваног мултикултуралног модела друштва, који се до недавно сматрао достигнућем ЕУ, већ су признали лидер свих основних земаља Старог Света.

То признање посебно акутно је примила омладинска средина. Раст ксенофобије, нацистичких расположења истраживачи свећ више година бележе у земљама Источне Европе и Балтичким земаљама. У Летонији уз попустљивост власти сваке године одржава се поворка легионера фашистичке дивизије Вафен СС. Слична ситуација је у суседној Естонији и Литванији. Узроци експлозије десних радикалних расположења у многоме се објашњавају покушајима власти да претворе социјално-економске конфликте у националне, самтра историчар Модест Колеров.

За балтичке земље, где влада етнократија, за земље Иточне Европе где влада национализам, радикалној омладини дата је дозвола да свој протест формулише у терминима нацизма. Свака кокетерија са етнократијом или са агресивним национализмом на валсти увек рађа омладински нацизам.

Између осталог, ксенофобија је само један од разлога који рађа агресију код омладине која се поново окреће паролама нацизма. Радикализација омладине је поседица слабљења морала потрошачког друштва, а нацизам је очајање етноса, сматра социолог Иљја Вевјурко.

Сваки радикализам настаје због осећања сопствене немоћи да се нешто промени, да се врати реду који је изгубљен сада, због дезоријентације, када људи не схватају шта се уместо тог реда може изградити. И зато настаје или реакција апатије, или ерупција агресије. Оне су такође повезане. И једно и друго – и апатија, и агресија су једнсотавно знаци болести друштва.

Треба претпоставити да се управо повлађујући радикалним расположењима која владају сада у Француској, Никола Саркози тако енергично уплео у либијски конфликт. На ванредном самиту у Паризу он је изјавио буквално следеће: Заједно са нашим арапским, европским и америчким партнерима Француска је спремна да испуни своју улогу у историји. Убрзо је управо француска авијација нанела први ударац по армији Гадафија. А сам Саркози је чак покушао да стане на чело коалиције европских снага у Либији. Вероватно се нада да ће на тај начин сакупити поене у борби против Марин ле Пен на предстојећим изборима. Реакција апатије тако је смењена агресијом. У којој мери ће то одговарати расположењима бирача, између осталог, радикалном расположењу омладинског бирачког тела, показаће време.