У Србији најчешћи рак плућа

Број оболелих од рака у Србији сваке године се повећава за три до пет одсто. Највећи број оболелих – 5.200 годишње је од рака плућа, док дијагнозу карцинома дојке добије 4.000 пацијената, од којих, нажалост, 1.400 умире. У Србији, у којој сваке године има 30.000 новооболелих, а на листи оних који болују од ове опаке болести је чак 120.000 пацијената – нерадо се говори о просечном времену преживљавања ових болесника. Званичне статистике нема, јер се овај податак не прати ни у Регистру рака, који постоји при националном Институту за јавно здравље „Батут”, па се лекари који се баве лечењем и проблемима рака устручавају да дају искуствену, значи приближну процену о томе колико човек који оболи од рака може очекивати да поживи након постављања дијагнозе. Ипак, сви одреда кратко су рекли да је код нас ситуација трагичнаи да је наша земља по времену преживљавања ових болесника на дну европске лествице.

Према најновијим подацима студије организације „Јуро кер” (Eurocare), у Европи оболели од рака живе све дуже, мада за скоро 10 одсто мање него у Америци. У Европи пет година после дијагнозе рака преживи око 45 одсто мушкараца и 55 одсто жена. Истраживачи су утврдили да је у Норвешкој, Шведској и Финској, на пример, просек петогодишњег преживљавања оболелих од рака 57 одсто, што је, наравно, одлично, а када би тако било у целој Европи за само пет година од рака би умирало 12 одсто или 150.000 Европљана мање него што је сада случај.

Ови подаци добијени су анализом података из 83 регистра оболелих од рака у 23 европске земље. Истраживачи додају и да се разлике у преживљавању оболелих међу европским земљама смањују. Дужина преживљавања код пет најчешћих врста рака – дебелог црева и ректума, плућа, дојке, простате и јајника – најбоља је у централноевропским и већини нордијских држава. Јужна Европа је у средини, потом следе Британија и Ирска, па источноевропске земље.

Др Ана Јовићевић-Бекић, наш водећи онко-епидемиолог из Института за радиологију и онкологију Србије, за „Политику” каже да је у овом часу апсолутно немогуће дати податак о петогодишњем или десетогодишњем преживљавању оболелих од рака, јер се никада све малигне болести не прате заједно. Докторка објашњава да се процењена дужина преживљавања драстично разликује од, пре свега, врсте тумора, а остала два кључна елемента су откривање рака у раном стадијуму и добро организована онколошка служба. Докторка Јовићевић-Бекић каже да наши онколози раде врхунски, све терапије које се примењују у свету су познате и примењују се и код нас, али да највећи проблем представља то што људи стижу до лекара у већ одмаклом стадијуму болести. Наша саговорница, међутим, наглашава да, на пример, то не значи да су особе које су стигле касно код лекара аутоматски отписане.

– Не можемо обесхрабривати пацијенте, па наглашавам да када жена која има рак дојке стигне и у одмаклом стадијуму, чак и са метастазама, ипак су пред њом још године које ће провести са својом породицом. На пример, жена, код које је тумор откривен у 60. или 70. години, после добре терапије и лечења, може да поживи и 10 година. У Институту за карцином велике Британије чак тврде да ће 80 одсто жена са раком дојке живети 10 година, а 70 одсто и више од 20 година – каже др Ана Јовићевић-Бекић.

Код злоћудних врста тумора, какви су, на пример, рак желуца, панкреаса или плућа, који су код нас, нажалост, веома заступљени и због раширене навике пушења, прогнозе нису тако оптимистичке и време преживљавања је много краће. Мали је број оболелих од рака плућа који после операција и третмана успеју да остваре петогодишње преживљавање.

Истраживачи „Јуро кера” закључили су да ако се у некој земљи бележи знатно краће време преживљавања него у осталим, онда вероватно здравствени систем не функционише како би требало. Према статистици, у Америци је најдуже време преживљавања – пет година након успостављања дијагнозе преживи 66 одсто мушкараца и 63 одсто жена – што се приписује бољем образовању и вештини америчких лекара, као и већим улагањима у установе и услуге намењене оболелима од карцинома. У Америци се оболели од рака након изласка из болнице укључују у разне групе за подршку, добијају подробне савете о препорученом здравом начину, тако пацијенти мењају лоше животне навике и заиста се боре за живот. Код нас, опште је познато, после активног лечења болесник бива препуштен својим најближима, многи после операције дојке или плућа настављају да пуше, не мења се начин исхране, физичка активност се не појачава и све то, нажалост, не доприноси дужем животу. Ови пацијенти често су препуштени само породици која се брине о њима до самог краја, јер у Србији не постоје установе у којима би достојанствено умрли.

Професор др Ненад Боројевић, директор Института за радиологију и онкологију, каже да је наш највећи проблем који доводи до генерално врло кратког времена преживљавања, то што се наши људи лекарима за помоћ обраћају у касном стадијуму, али и то што су код нас најчешћи управо најтежи облици малигне болести: карцином плућа, дојки, дебелог црева и грлића материце. Док код рака плућа нема начина да се открију рани симптоми, др Боројевић каже да код рака грлића материце и дојке управо скринингом и активном потрагом за раним стадијумима борба са раком значи добијену битку. Наводи да ако се рак дојке открије у првом клиничком стадијуму чак код 98 одсто оболелих постоји петогодишње преживљавање. Дакле, од сто жена само две неће живети дуже од пет година, али како каже Боројевић, лекари не могу знати које су то две жене. Код карцинома дојке откривеног у другом стадијуму преживљавање је 85 одсто, у трећем 50 одсто и у четвртом мање од 10 одсто. Рак грлића материце, као и рак дебелог црева, такође ако се открију у раном стадијуму, гарантују преживљавање у високом проценту, па чак и потпуно излечење.

Снимање плућа нације

Флуорографисање или радиофотографија изузетно је значајна за откривање раног стадијума рака плућа. Међутим, ова некада код нас широко коришћена метода данас се више не спроводи системски, односно више се не ради организовано снимање плућа целе нације.

Доктор медицинских наука, пулмолог Небојша Јановски, у пензији, подсећа да је флуорографија укинута из економских разлога, а не због опасности од зрачења, јер је оно применом ове методе минимално. Снимање плућа којим је било обухваћено комплетно становништво било је оправдано после Другог светског рата, када је био велики број оболелих од туберкулозе, па је то било исплативо. Др Јановски каже да је касније ово снимање сведено само на ризичне групе, када се открије туберкулоза, али и рак плућа и остале плућне болести, а падом стопе оболевања од туберкулозе потпуно је укинуто.

На питање да ли би због великог броја оболелих од карцинома плућа било целисходно вратити ову методу у широку, системску примену, др Јановски појашњава да „то опет не би било исплативо и оправдано. Број оболелих од рака плућа јесте велики у односу на друге земље које су сузбиле број пушача, али у односу на целу популацију број није тако велики да би се приступило системском флуорографисању целокупног становништва”.