Судбина Српске армије. Из историје једне војне реформе (II)

Да се вратимо почетку 2000. године. Дошло је до погоршања морално-психолошког стања и негативне реакције стотина хиљада људи, што је било изазвано падом престижа војних лица, недовољним финансирањем потреба армије, као и нерешавањем свакодневних социјалних проблема не само кадрова у војсци, већ и војних пензионера. Истине ради треба да се констатује да је било покушаја да се услови рада побољшају, баш као и животи заштитника Отаџбине, али ти покушаји никако нису могли да се назову успешним.
 

Двехиљадите године у Новом Саду и неким другим местима у централној Србији почела је изградња 786 станова за војна лица. Средства су добијена продајом земље министарства одбране (МО) приватницима (на продатој земљи се могло изградити 10.000 кућа). Међутим, средстава је било довољно за изградњу 769 станова у престоничком предграђу, који су дати углавном старијим официрима централног апарата МО и генералштаба. Обновљени спискови оних који су чекали да им буде додељен стан су показали да се број бескућника у војсци повећао – према стању од 1.04.2001. године у армији је било 20678 војних лица без станова, и још 5450 људи је чекало на побољшање животних услова.

Крајем 2001. влада СРЈ је за период 2001. – 2005. донела федерални програм изградње станова за војна лица. Било је планирано да се потребна средства добију преко продаје војне имовине, која више није потребна, или разменом објеката војне инфраструктуре за станове, потребне војним лицима у фонду за станове. Због промене статуса и компетенције државних органа који су тај програм направили, он је убрзо замрзнут, али је у 2002. год. враћен, при чему је планирано да се 70% средстава, добијених на речени начин, искористи за изградњу нових станова, а 30% за капитални ремонт постојећег стамбеног фонда. До децембра је у фонд од продаје имовине приспело укупно 50 милиона динара.

Ново демократско руководство се на својим положајима снашло врло брзо. У октобру 2002. године је због коришћења највећег полигона у централној Србији „Пасуљанске ливаде“ дошло до конфликта међу локалним извршним властима и армијском командом. „Пасуљанске ливаде“су биле полигон површине преко 16.000 хектара, једини на коме је било могуће вршити бригадну обуку са бојевим гађањем буџетском муницијом. Формално је та територија предата под закуп министарству одбране СФРЈ на основу споразума, потписаног 1972. године, са роком важења од 30 година. „Локалне демократе“ су, као на звук звонцета, почеле причу да више нема ни СФРЈ, ни Југословенске народне армије, а површина полигона сада припада пет различитих општина и зато га треба затворити. Али ако је тај полигон баш толико потребан војсци, онда нека војска плати, и то локалним заједницама, али пошто прво надокнади штету. Команда Београдског корпуса је окривљена да су вишегодишња интензивна гађања и обука полигон претворили у „месечев пејзаж, нашпикован неексплодираном муницијом, те је флори и фауни нанета непоправива штета, путеви су уништени…“

Генерал-пуковник Момчило Момчиловић, начелник главне управе за борбену припрему у генералштабу је покушавао да одбрани позицију државе. Изјавио је да полигон представља својину државе, и да је министарство одбране спремно да колико је год то могуће смањи површину коју користи, као и да изгради неколико војних насеља, у којима ће се појавити 5.000 слободних радних места за локалне становнике. Захтеве градоначелника Момчиловић је окарактерисао као “изузетно агресивну антиармијску кампању, која је организована уз учешће страних снага“. У лето 2003. године генерал Момчиловић је смењен са дужности коју је заузимао и отпуштен је из војске.

У новембру 2002. године на насловној страни новина „Глас Црногорца“ је констатовано: „Једини заједнички државни механизам који је стварно функционисао и у Србији, и у Црној Гори, су биле оружане снаге“. Црногорац Миодраг Вуковић (Демократска партија социјалиста), један од уредника сета уставних закона, је у чланку, у журналу „Сведок“, написао да „сва имовина треба да се подели између Србије и Црне Горе, осим војних објеката који привремено треба да остану у заједничкој својини.“ Што се тиче будућности, по мишљењу политичара, „армија треба да делује строго у оквирима закона и не сме да има право да доноси одлуке у вези са било којим објектом, поготово не оним који се налазе на територији градова, туристичких зона и обрадиве земље. Међутим, према подацима Државног комитета за питања својине, у својини армије се налази преко 30.000 зграда и објеката, који јој апсолутно не требају ни за шта“. Вредно је пажње да је чланарина коју је Република Црна Гора уплатила у војни буџет у 2003 години изнео 5,77%, што је представљено као велики успех, јер последњих неколико година Подгорица није уопште учествовала у финансирању војних снага.

Према речима експерата основни проблем је било то, што „држава не поштује законе и прописе које је сама донела“. На пример, према нормама, важећим у то време, ниво новчаних примања војног лица је требало да буде већи 3 – 5 пута од примања цивила истог ранга, али у пракси, примања у војсци нису покривала ни минимум за преживљавање.

Војна лица су доказивала да у земљама које се могу упоредити са Србијом по БДП и по бројности оружаних снага, примања по особи - војном лицу нису била за упоређивање: у Белгији су била већа 16 пута, Мађарској – 10 пута, Хрватској – 6 пута, Бугарској – 3. У новембру 2002. године армијски недељник „Војска“ је написао уводник у коме је констатовао: „Када је 5. октобра 2001. власт у земљи прешла на демократе, многа војна лица, најпре они који су свим снагама помагали демократама, претпоставили су да ће промене довести до побољшања положаја и у земљи, и у њиховим животима“. Председник асоцијације војних пензионера Миленко Глигоровић је у децембру 2002. за београдске новине „Блиц“ изјавио да 66% војних пензионера добија пензију испод минимума, а 10% некадашњих војних лица нема могућности да има три оброка у току дана. Доведени до очаја они су почели да се тужбама обраћају министарству одбране. Као одговор је ликвидирана институција која се бавила правима у војсци, а за разматрање „специфичних послова“ су у грађанске судове уведене групе војних правника. Последице такве политике су се одмах показале.

Анкета, коју је спровео Савез студената Србије међу студентима четири највећа универзитета републике је показала да око 75% студената жели да се „извуче“ из војске. За главне разлоге неприхватања службовања у војсци млади људи су прогласили „губљење времена“ (28%), лоше стамбене услове војних лица (19,94%), несређене узајамне односе (17,83%) и дугачак рок по позиву (8,31%). При анонимној анкети, коју је обавила једна од невладиних организација у мају 2003. године у Црној Гори, више од 67% свршених ученика је нашло начин да избегне регрутовање, 38,4% претпоставља да држави армија уопште не треба, а само је 9% изразило жељу да у мирно доба одслужи војску, и то углавном због „љубави према оружју“.

Од септембра 2002. војни рок по позиву је скраћен са 12 на 9 месеци, а регрутима из Србије и Црне Горе је дато право да служе на територији своје републике. Такве одлуке су створиле велике тешкоће у организовању обуке и бојевој припреми војске, обзиром да су се центри за обуку по једним војним струкама налазили у Србији, а по другим у Црној Гори. Осим тога, позивање је морало да се врши четири пута годишње, док се период обуке смањио на четири месеца (за пешадију на три), а служење у ратним јединицама – до пет месеци. У резултату усклађеност на релацији чета – батаљон је практично прекинута, те у 2003. години није било ни једне батаљонске тактичке обуке са бојевим гађањем.

Четвртина оних, који су се одазвали војном позиву није у стању да испуни норме што се тиче физичке спремности, трећина њих је неписмена, а преко 10% је при анонимној анкети признала да редовно користи дрогу.

Када су сумирани резултати за 2002. школску годину руководство Војне академије, која се сматра за главну установу за војну обуку у земљи, констатовало је да највећи проблем представља избор кандидата за пријем: покушаји да се сачувају критеријуми који су дотле важили за пријемне испите „на најнижем прихватљивом нивоу“ довели су до немогућности да се на школовање прими довољан број кандидата.

2004. г. Борис Тадић је постао председник Србије, али рад који је започет на реформи војске није престао. У згради министарства одбране су издвојени кабинети за више официре земаља Западне Европе и САД - и активних, и пензионисаних, који су непосредно учествовали у изради нацрта реорганизације армије, у систему преквалификације официра и измени војне доктрине. Британска војна лица су у оквиру те мисије присуствовала чак и седницама на којима се анализирала општа бојева готовост јединица и већих делова армије Србије.

У априлу 2005. године друштву су презентиране две књиге: „Стратегије одбране“ и „Бела књига одбране“. Министар одбране Првослав Давинић, који је говорио на њиховој презентацији, саопштио је да се „армија налази на правом путу ка евроатланским интеграцијама. Постоје одређене политичке препреке, али ми ћемо постати чланови „Партнерства за мир“, а затим и НАТО“. У „Стратегијама одбране“ се, конкретно, констатује да је агресија (напад неке државе на Србију) „маловероватна“. И то у време, када је 15% територије земље већ било окупирано, а затим и насилно отргнуто, уз проглашење албанске државе на србској територији…

3. јуна 2006. године независност је прогласила и Црна Гора, те је држава Србије и Црне Горе престала да постоји. 7. септембра 2006. год. председник Тадић је у САД потписао (заједно са државним секретаром Кондолизом Рајс) Уговор о статусу снага, тзв. SOFA(StatusOfForcesAgreement) одређује права и обавезе америчког војног персонала у току боравка на територији Србије. Њиме им је дата фактички екстериторијалност и призната ненадлежност србских органа. „Шефство“ над србском армијом је дато Националној гарди државе Охајо, чије су делегације почеле активно да освајају своју зону одговорности у оквиру могућег ТВД.

У фебруару 2008. год. србска покрајина Косово је прогласила независност, тамо је под окриљем НАТО започето формирање регуларне армије, чију су базу чинили албански борци са искуством у ратовању. Београд се ограничио неразумљивим «протестним нотама» са изјавама жаљења, забринутости и узнемирености. Зато није чудно, што је већ на првом следећем самиту НАТО (Букурешт, април 2008) била донета одлука о преласку Србије са учествовања у програму «Партнерство ради мира», које се сматра за први корак ступања у НАТО, на стадијум «интензивног дијалога».

А реформе су настављене. Активне распродаје «вишкова» министарства одбране су дале невероватан резултат – при смањењу армије за више од 60% и уз успешно «освајање» добијених средстава у земљи практично није остало полигона и тактичких поља, погодних за бојеву припрему (власти Србије су чак закључиле споразум са Бугарском о коришћењу полигона Шабла на обали Црног мора), а ред војних лица без станова је, као и пре, бројао скоро 16.000 људи. Летом 2008. године је објављена намера да се на продају да двадесет објеката у некретнинама, које су припадале министарству одбране, за износ од 300 милиона евра (успут, сва преостала имовина министарства одбране је тада цењена на 2 милијарде евра). Тадашњи начелник генералштаба Здравко Понош је објаснио: «Новац, који ће бити добијен продајом армиских некретнина, може да реши многе проблеме, као и да смањи притисак на државни буџет, јер армија сваке године губи 2 милиона евра само на чувању тих објеката».

15. маја 2008. год. начелник генералштаба армије Србије, генерал-мајор Здравко Понош је, после састанка са начелником генералштаба војних снага Руске Федерације, генералом армије Јуријем Балујевским, изјавио да ће армија Србије обновити «озбиљну војну сарадњу» са Русијом у војно-техничкој области. Политика је грана, где су случајна поклапања закономерна: генерал Балујевски је предао начелничке послове генералштаба три недеље после тог састанка, док се његов србски «визави» задржао мало дуже, те је 30.12. исте године смењен са дужности коју је обављао, указом председника Тадића, због превелике слободе мисли и критике министра одбране.

Међутим, србски војно-индустријски комплекс, који је до скора производио најразличитије, врло квалитетне производе, од стрељачког и инжињерско-снајперског оружја, до РЗСО, аутоматизованих система управљања, јуришних авиона и тенкова Т-84 (усавршени аналог совјетског Т-72), захваљујући «реформама» је скоро потпуно уништен. Један од највећих уговора последњих година је постала производња 20.000 ловачких пушака у фабрици «Застава», по наруџбини америчке фирме «Ремингтон».

23. новембра 2009. године је дошло до изузетног догађаја: председник Тадић и министар одбране Д. Шутановац су отворили воју базу «Југ». Председник је подвукао да стратешке интересе Србије представљају чланство у Евросавезу и очување територијалне целине, а војни министар је констатовао да база «Југ» оличава довођење новог система пунктова копнене војске на њихов завршни облик. Према речима Шутановца, база «Југ» представља највећи и најсавременији инфраструктурни објекат, који је министарство одбране изградило последњих година. Према званичним подацима, изградња те базе у бизини Бујановца, поред административне границе са Косовом, се водила од 2003. године и трајала је шест година «због ограничености средстава србског буџета за одбрану». Да објаснимо: 2003. године из Бујановца је дислоцирана пунокрвна, спремна за дејства армијска бригада, појачана артиљеријским, оклопним и инжињерским јединицама, која је бројала више од 6000 војних лица. Она је ликвидирана, фондови су «приходовани» и данас је у гарнизону који је некада постојао смештено око хиљаду војника и официра коима је дат задатак да обезбеде рад Центра за припрему миротворних снага, који база «Југ» у суштини и представља.

Као резултат десетогодишњих реформи оружане снаге Србије су смањене на три командне позиције: за копнену војску, ВВС и ПВО, као и за обуку.У копненим снагама је остало шест бригада, ваздушне границе чувају две авиобазе и једна зенитно-ракетна бригада. Обука се врши у седам центара за примарну војну обуку, као и шест центара по војним родовима. Војни поморци су сведени на флоту речних моторних чамаца. Укупна бројност војних снага, према различитим проценама, износи између 21 и 28 хиљада војних лица.

Реформа није мимоишла ни систем војног образовања: 24. фебруара 2011. год. у Београду је формиран Универзитет одбране са три факултета – медицинским, факултетом хуманитарних наука и техничким. Као најважније достигнуће истакнуте су промене у изгледу униформи, нове ознаке, стандарди, симболи, амблеми и војна звања. Тако је звање генерал-пуковник замењено звањем «генерал», а уведено је и звање «бригадни генерал». А то је у складу са прописима НАТО те зато, сматра се, треба обавезно да значи и «позитиван допринос».

У децембру 2010. год. обављено је последње позивање регрута у армију, јер је од 1.01.2011. год. Србска армија прешла на професионалну базу и сада се најбржим могућим темпом преко конкурса бирају «професионалци». Кандидати како мушког, тако и женског пола треба да буду грађани Србије, узраста од 19 до 30 година, да су способни за војну службу, здрави, да се не налазе под истрагом и да нису осуђивани због преступа у обављању свог посла. «Сви мушкарци-гејеви и жене-лезбејке, који желе да служе, а одговарају условима конкурса, имају право да се пријаве зато што … у армији Србије припадници свих мањинских групација могу да се осећају као добродошли гости», изјавио је информативни центар хомосексуалног удружења Србије. Министар одбране Драган Шутановац је, са своје стране, са задовољством констатовао, да је 2010. година била успешна за министарство одбране «захваљујући изузетним резултатима у реформи армије».

Мада постоје и другачија мишљења. Према речима политичког аналитичара Бранка Радуна данас, некада снажна србска армија, после десетогодишњих реформи представља неспособну, слабу у моралном и техничком погледу формацију, коју изједају сталне ревизије од стране НАТО.

Сергеј Шашков,