Мона Лиза и њени руски потомци

Ко је ипак позирао великом Леонарду да Винчију кад је стварао најпознатији портрет у историји човечанства – „Ђоконду“?... У потрази за одговором на ово питање италијански археолози су се прво прихватили лопата, а сад истражују остатке могућег модела великог уметника – Лизе Герардине дел Ђоконде. И овде Русија има посебан повод да с великим занимањем прати ситуацију…

О Лизи Герардини се не зна тако много. Са 16 година се удала за богатог трговца свилом Франческа Бартоломеа дол Ђоконда, који је обожавао младу супругу. Лиза му је родила троје деце, а он јој је подарио бесмртност наручивши портрет своје жене од великог уметника. „Она се прославила само захваљујући Леонардовом генију,“ изјављују они који се скептично односе према Лизи као Леонардовом моделу. И за стручњака познатог петербуршког музеја „Ермитаж“ Татјану Кустодијеву недавна ексхумација на територији бившег манастира Свете Урсуле, где је како се сматра била сахрањена Лиза, изгледа у најмању руку чудно. Размишљајући на ову тему у интервјуу за „Глас Русије“ Татјана Кустодијева се сећа историје. 

Раније се људи нису много бринули због тога ко је насликан на портрету. Сматрало се да је то Ђокондин портрет. На чему се то заснива? Први биограф италијанских мајстора Ђорђо Вазари је овај портрет описао тако детаљно као да га је сам посматрао поредећи га с оригиналом. Чак и то да је говорио о трепавицама, које расту неједнако, о црвенилу око ока… Све би то било убедљиво ако се не рачуна да је у време кад је Леонардо сликао овај портрет – између 1503. и 1506. године Вазари имао свега девет година. Због тога никако није могао да види Ђоконду. Понављам, људи су се дуго бавили дешифровањем имена даме, приказане на најпознатијој слици на свету. Као подстрек за спорове на ову тему послужио је један значајан догађај: 1911. године портрет је украден из Лувра, извесно време се налазио у Италији, али је касније био враћен. Догађај је изазвао прилично јак утисак – имао је одјека чак и у руској књижевност. Између осталог, Владимир Мајаковски је писао: „…мислио сам да сте ви Ђоконда коју треба украсти! И украдена је…“ Поводом тога ко је приказан на слици изражавана су најразличитија мишљења, појавила се маса верзија – свако је нудио оно што је желео да види у портрету. Сматрало се да је то и сам Леонардо, који је себе овековечио у овом лику, - ето нека сулуда идеја…

Осим Ђоконде по мишљењу Татјане Кустодијеве, више или мање озбиљно се може разматрати „кандидатура“ Констанце Д’Авалос – вољене једног од чланова породице Медичи.

Њој је посвећен сонет у којем је помињано да је Леонардо наводно насликао њен портрет, - каже историчарка уметности. – Међутим, сонета је било више. На пример, у другом својству као Леонардов модел се помињала Чечилија Галерани. Данас је ова верзија одбачена: Чечилија је с 99-постотном вероватноћом овековечена на Леонардовом портрету „Дама с хермелином“. Затим су се предлагала имена Катерине Сфорца, Изабеле Долерани. Што се тиче Мона Лизе, било је чудно: ако је муж наручио портрет жене, зашто је Леонардо однео слику у Француску кад је отпутовао 1516. године и где се портрет налазио прво у замку Фонтенбло, а затим у Лувру?!

Уосталом, има људи који су потпуно убеђени да је Леонардов модел била управо Лиза Герардини. И управо они су крвно заинтересовани за најновија истраживања – у дословном смислу. То су италијанска кнегиња Строци и њене четири кћерке – кнегиње Ирина и Наталија Строци. Пре неколико година историчар и стручњак за генеалогију Доменико Савини пронашао је документа, која потврђују њихово сродство с Лизом Герардином дел Ђокондом! Он је израчунао да су младе Строцијеве њени потомци у 15. колену. Али, између осталог, кнегиња Строци је још и потомак руских емиграната! Њена кћерка Ирина признаје: „Мама и ја смо увек причале на руском и читале смо руске бајке, слушале руску музику, певала сам романсе с баком и с мамом. И ми смо православне.“

Представнице породице Строци имају и своје објашњење за Леонардов загонетан поступак: због чега је однео наручени портрет?... „Постојала су два Лизина портрета, али је други касније нестао,“ – тврде оне и као доказ наводе забелешке откривене у породичном архиву. Управо ова документа су подстакла кнегињу Строци да почне да се бави трагањем за несталим портретом.

У међувремену само испитивање ДНК остатака, које су археолози пронашли може да потврди или да оповргне да је пронађен гроб управо Лизе Герардини… А с тачке гледишта научника-историчара уметности, све то и није толико важно. „Није главно име, - уверена је Татјана Кустодијева, - већ то што гледалац има могућност да погледа портрет и буде прожет његовом загонетношћу, привлачношћу, коју поседују сви Леонардови радови, и пре свега ремек-дело „Ђоконда“ познато у целом свету.