Зашто писци пишу?

Међу одабраним испитаницима (више од 50 аутора ) нашли су се како времешни тако и млади писци, нобеловци и они који ће, можда, тек добити Нобелову награду.

За америчког писца (јеврејског порекла) Натана Ингландера писање представља једини начин да заведе мало реда у хаосу, док белгијска књижевница Амели Нотомб истиче да она није изабрала да пише и објашњава: „То је исто као када се заљубите. Човијек не зна како је до тога дошло, али у најмању руку треба то да проба:он посвећује писању сву енергију, све мисли, сво вријеме. Поступак писања, као и љубав, јесте нешто што се чини”. 

Нобеловац Марио Варгас Љоса, објашњавајући због чега пише, прибјегава аутобиографским дигресијама: „Пишем зато што ми је читање у дјетињству пружило велико задовољство, дало ми је могућност да искусим веома одушевљавајуће доживљаје, трансформисало је мој живот на тако чудесан начин да вјерујем да је моја књижевна вокација била једна врста транспирације која је потекла од те огромне среће коју ми је давало читање.

У извјесном смислу, писање је било као неопходно изливање или допуњавање читања, које за мене остаје да буде врхунско искуство богаћења, оно које ми помаже да се суочим са било којим типом невоље или промашаја. С друге стране, писање, које је на почетку активност која се мијеша у твом животу са другим, са искуством постаје твој начин живљења, централна активност, она која у свему организује твој живот... Писање је постало центар свега што радим до те мјере да не бих могао да замислим живот без писања и, очигледно, без његове неопходне допуне, читања”.

Андера Камилери, „отац” проницљивог сицилијанског инспектора Монталбана, поетски се изразио:

„Пишем зато што је то увек боље од истоваривања сандука на централној градској пијаци.

Пишем зато што не знам друго да радим.

Пишем зато што после могу да посветим књиге мојим унуцима.

Пишем зато што се тако сјећам свих особа које сам волео.

Пишем зато што ми се свиђа да самом себи причам приче.

Пишем зато што волим да приповиједам догађаје.

Пишем јер на крају могу да попијем једно пиво.

Пишем да бих вратио нешто од свега онога што сам прочитао.”

Британски писац бестселера Кен Фолет одговара: „Када се ујутру пробудим, прва ствар на коју мислим је да напишем следећу сцену моје књиге. То је оно што ме највише забавља. Фантастично је посветити се нечему што неко зна добро да ради. Забављам се пишући, али „забављати се” је ријеч која не објашњава идеју до краја. Чин писања ме одушевљава. Увлачи сав мој интелект, моја осјећања и обухвата све оно што знамо свијету и како функционише људско биће. Све то је дио изазова ради придобијања пажње мојих читалаца”.

Књижевник Антонио Табуки, један од италијанских кандидата за Нобелову награду, написао је да би више волео да одговори на преформулисано питање: зашто се пише? „Пре неког времена, када сам био млад, слушао сам Семјуела Бекета како одговара:„Не преостаје ми ништа друго”.

Сви могући одговори су валидни али са знаком питања. Пишемо јер се бојимо смрти? Пишемо јер се бојимо да живимо? Зато што имамо носталгију за детињством? Зато што је прошлост побјегла на брзину или зато што хоћемо да је зауставимо? Пишемо зато што због старости осјећамо носталгију, жаљење? Зато што бисмо жељели да смо урадили једну ствар коју нисмо урадили? Зато што смо овдје,а хоћемо да смо тамо, а да смо тамо, зар не би било боље да смо остали овдје? Као што је говорио Бодлер: живот је болница где сваки болесник хоће да промијени кревет. Један верује да би могао брже да оздрави када бисе налазио поред прозора, док други мисли да би му било боље у близини пећи”.

Славни писац и филозоф Умберто Еко био је најконцизнији у свом одговору. На питање зашто пише,написао је само „зато што ми се свиђа”. Можда и зато што је мотивација за писање, ипак, мање важна од крајњег резултата књижевног рада.