Штрбац: На списку оптужених за Вуковар недостаје Стјепан Месић

"Мени ту недостаје још и Месић, који је био задужен у том времену, 1991. године, за цијело подручје Славоније, тако да су и они били под његовом контролом и он је очито знао шта се ради, али ништа није предузео", каже Штрбац, наводећи да је у Вуковару нестало око сто Срба.

Штрбац напомиње да су шефови кризних штабова у Славонији били Владимир Шекс, Бранимир Главаш и Томислав Мерчеп, док је Иван Векић као тадашњи министар полиције Хрватске "све знао, аминовао и ништа није предузимао".

Он напомиње да је због злочина, ликвидација, прогона и пљачки, које је у писму описао повјереник Хрватске у Вуковару 1991. године Марин Видић Били, Мерчеп киднаповани у гепеку кола одвезен у Загреб, те да министар Векић, умјесто да га санкционише, поставља га за свог помоћника.

Према ријечима Штрпца, Векић тада овлашћује Мерчепа да оснује злогласну јединицу "Јесење кише" која је основала и логор за Србе "Павиљон 22" у Загребу и логоре у Пакрачкој пољани и Марином селу.

"Пошто је Вуковар у питању, онда није искључено и да је и сам Мерчеп вршио и директне ликвидације. Остали оптужени су вјероватно непосредни извршиоци", додаје Штрбац.

Штрбац наводи да је, према подацима "Веритаса", у Вуковару нестало готово сто Срба, а не 19 за колико су оптужени у србској оптужници.

"То је период од маја до новембра 1991. године, пада Вуковара. Они су одвођени на информативне разговоре у Веслачки клуб и просторије Секретаријата Народне одбране и нестајали су без трага. Неки су у међувремену пронађени, када их је Дунав избацивао, па су били покопани под НН на новосадском гробљу", додао је Штрбац.

Штрбац наводи да се србска оптужница сада доставља оптуженима у Хрватској, у складу са споразумом из 2006. године између двије државе, и они на њу имају право приговора, послије чега ће постати правоснажна и може се заказати главни претрес.

"О приговору се у овој фази одлучује у Београду. Послије тога постоји могућност да се предмет копира и преда Хрватима, што би било логично да се суди тамо гдје живе оптужени и гдје су почињени злочини. У том случају хрватско тужилаштво одлучује да ли ће прихватити оптужницу или је евентуално вратити у истрагу", наводи Штрбац.

Он напомиње да предмет остаје отворен у Београду све док хрватско правосуђе не обавијести србско како је окончан предмет.

"Ако исход не би задовољио српске органе, онда они могу да наставе суђење. То значи да се самим уступањем оптужнице, предмет не затвара у Србији и остаје отворен док се не види како је окончан", додао је Штрбац.

Он наводи да остаје и могућност да србско правосуђе иде до краја и да им суди у одсутности, али то не би било у духу постигнутог споразума.