Лаки нема алтернативу?

Како изгледа живот у ком је сваки корак испуњен лажима о сопственом значењу, храбрости, вриједности, карактерности...? Нестварно лијепо, недостижно - таква је слика из ракурса бескичмењаштва на локалним конференцијама ДПС-а. ”Овај човек је неуништив!” шапуће хор снисходљиваца који машу партијском легитимацијом као једином вредносном одредницом и путоказом у животу. Док Лаки говори, као отјелотворење њихових влажних политичких и животних снова и траје хипноза посвећеног подаништва, машта голица оно ”недостижно”... Гравитација бешчашћа је најјача у првим редовима. А у тој тамној бари једноличности, повремено, ваљда од узбуђења, засијају очи Филипа Вујановића. Да, то је онај чика меког, дјечијег вербализма - свилен и ”умјерен”, свјеже прихватљив за парче опозиције.

Протеза АНБ-а и ангажованих кројача међународног поретка, шминка укрућених биографа, силикони мафијашких кумова, све то измијешано у супи типичног монтенегринског кукавичлука, улизиштва, лажи, преваре... главни су састојци Лакијевог дводеценијског ријалитија. Идеолошки распон његове каријере је од српских гусала до усташког попа. Један кроки запис његових естрадно-политичких обличја би био: Бошко Вујачић - Велика Србија, Иван Гавриловић - СР Југославија, Жељко Самарџић - демократска Црна Гора у демократској Југославији, Кнез - Србија и Црна Гора, а на крају Марко Перковић Томпсон - Неовисна држава Црна Гора.

Мала је факинг БЈРЦГ - у њој све се зна. Нема превише тајни у поступку да би се од оног маладалачког кукаквичлука (неизбрисивог у сјећању вршњака) дошло до подигнуте обрве - као условљеног фацијалног рефлекса на додату порцију моћи. Управо је та асиметрија обрва, замислите, кодирана као храброст. Од све смрзнутих биографа и новинарских ћата.

Гротескно дјелује Лакијева укрућеност са свим тим протезама моћи скованим у АНБ подрумима, а добрим дијелом и у службама ”страних сила”. И извјештачена самоувјереност личи на оно - као кад вам се у кључном тренутку појави старији брат да ријеши ”ствар”. Тамо гдје ни службе, а ни ”брацо” нису могли због унутрашње опреза, страха и самоконтроле да разријеше чворновате персоналне проблеме на путу мафијашких интереса, пресуђивао је Кабинет смрти - тврди Ратко Кнежевић. Неугодан је и опасан Кнежевић као свједок Ђукановићевог ”одрастања”. Памти добро, има убојиту литерарну жаоку, а зна све Лакијеве неуралгичне тачке.

Ипак, само на једној фотографији - оној кад се Лаки клати са Момиром пред Милошевићем, обучен као гастарбајтер родом из Пањевца са привременим боравком у Хилдесхајму - СР Њемачка, налази се више детаља о његовој природи него што је могуће дати у било којој психо-политичкој анализи.

Носити све те слојеве трансформација које немају ништа природно, логично а ни људско у себи - то је он. Уз помоћ антена и аплауз-машина ТВ Гвантанама поставио је себе за асимптоту политичке вјештине и успјеха. Грдно се варају да то одлази са његовим одласком. Тај вирус који разара вредносни систем превише дуго дјелује. Друштво је претворио у мрачну, коруптивну жабокречину, у којој суверено владају криминалци из његовог инкубатора. Породица и блиски пријатељи као главни добитници транзиције (јер су сасвим случајно само они били способни и брзи) су направили систем наплатних рампи за животе дјеце чије су родитеље претходно оџепарили. У политичком понашању је оставио легат бестидне лажи, као и гомилу политичких лакеја који рецитују ступидне тираде, док се отимају за мрвице испод све празнијег стола. Традиционалну снисходљивост и доушништво је институционализовао кроз инфорбировски принцип ''оданости систему и држави''.

Е такав, који ”такав нам треба” (са чим се лако сложити) самопрогласио се у страначком програму за ”патријарха” новог ”духовног утемељења”! Док се др Мишко брадицом припремио за нову улогу, деда Мираш се од незивјесности чешка по глави. Долази зима, дуга и хладна...