Помоћ земаља БРИКС Европи: трка за фатаморганом?

Извући Европу из дужничке кризе главна је тема самита двадесеторице у Кану. Погледи лидера зоне евра уперени су ка земљама БРИКС. У првом реду ка девизним резервама Кине, за коју није ништа да да невољницима милијарде долара. Пекинг ове наде не распршује и обећава финансијску подршку проблематичним земљама ЕУ. Скромније суме на олтар спасавања европљана спремне су да положе Бразил и Русија – али само преко ММФ. Тако је сигурније. Истина, потенцијални донатори за сада не журе са својим милијардама. Чак Јапан са његовим рекордним дугом од 220% унутрашњег бруто производа такође нуди своје услуге.

Последњих годину и по Пекинг фактички вуче за нос европљане, купивши их великодушним наговештајима, резимира аустријски Винер Цајтунг. Као кишу после суше чекала је обећане кинеске милијарде Португалија. И коначно је била приморана да тажи спас у европском стабилизационом фонду. Управо завршена посета шефа стабилизационог фонда ЕУ Клауса Реглинга Кини показала је: Пекинг не жури да пружи помоћ проблематичним земљама зоне евра.

Економисти земаља зоне евра почели су да изражавају скепсу поводом неопходности да се уђе у дужничку кабалу према земљама у развоју. Разуме се, Кина није заинтересована за крах економије ЕУ – главног увозника њене продукције. Зато је врло заинтересована за разблажи своје доларске резерве на рачун увећања улоге евра у њима. Али Пекинг се труди да инвестира милијарде прецизно – само у дугорочне стратешке гране европске економије. А ако у хартије од вредности, онда у немачке.

Кина се очигледно либи да учествује у стабилизационом фонду ЕУ, на шта врло рачуна Брисел. Њу не одушевљава куповина рузичних дужничких облигација проблематичних земаља, посебно краткорочних. Уз све то Кинези политички условљавају своја улагања. Покушаји Пекинга да дискретним путем прошире утицај у ЕУ веома брине европљане. И зато се све чешће чују гласови: не ради се о недостатку ликвидности, већ о неуспеху европске политике. Мишљење директора Института за финансијска тржишта професора Јакова Миркина.

Мислим да зона евра има довољно ресурса да регулише оне ризике који су се сада појавили ако владе не погреше у ручном управљању финансијама зоне евра. Ове грешке изазивају ланчану реакцију системског ризика, нагло изазивају дисбаланс глобалних финансија, да не говоримо већ о зони евра. И помало увећавају цену регулисања кризе – ако ситуација крене путем који је означен референдумом у Грчкој, када дужник одбија да прихвати помоћ и покушава да диктира своје услове кредиторима. Тада, нравно, могу да буду потребне нове деотације, зато што размере могућих губитака ресурси зоне евра могу да не покрију. И крајње су важне реформе у самој зони евра, као и у целини у глобалним финансијама.

Без обзира на тешка времена, Европа треба да научи да помаже сама себи – овај позив се све чешће чује са страница локалних медија. Успоравање економског раста никако не стимулише кризне државе Грчку, Италију или Португалију за штедњу или структурне реформе. Одатле и искушење да се бодри коњуктура посредством нових финансијских дотација. Привремено ублажавање боли не значи ликвидацију самог жаришта болести.