Продаје се олимпијска бакља из Сарајева

Када је Дејан Николић, таксиста из Крагујевца у Србији, предавао оглас да продаје олимпијску бакљу са 14. зимских олимпијских игара у Сарајеву, одржаних 1984. године, морао је то да чини три пута. У огласнику му нису вјеровали. Да се шали, мислили су и његови пријатељи.

Али, бакља је прешла многе руке током двије деценије и на крају дошла до Дејана Николића. Годинама је чувао у ормару и сада ријешио да је прода.

"Са оцем сам као војник Моторизоване гардијске бригаде био у Вуковару, у рату. Неко из јединице је нашао бакљу и како је имала леп рукохват, одмах је смислио како ће је одсећи и заварити на капију да му служи за отварање. Једва сам га наговорио да ми је да", прича Николић додајући како је његов отац био спортски радник и хтио је да је спасе од уништења.

На идеју да прода олимпијску бакљу, која му је ипак драга јер га подсјећа, како на нека боља времена у коме је имала своју сврху, тако и на она најгора - ратна, Николић је дошао послије више мјесеци размишљања и преламања.

Каже да живи скромно, као и већина Крагујевчана, а беспарица је прво његову супругу са којом има и ћерку довела до идеје о продаји бакље.

"Прије три године у јуну каже мени супруга, пошто си остао без посла зашто не продаш бакљу, можда би могао да је уновчиш. И ја онако под стресом размишљам па коме то треба? Позовем 'Хало огласе' и објасним шта хоћу да продам. Дјевојка која је примала огласе спустила ми слушалицу. Након неког веремена позовем опет и она ми каже да се уозбиљим и да примају само озбиљне огласе. После подне ме позове уредник и ја му натенане објасним шта хоћу. Е, од тада је почео телефон да звони", каже Николић додајући да су га, ипак, највише звали новинари.

Истиче да је бакља лијепа, али да му никад није пало на памет да је у кући држи попут неког украса.

"Људи даанс и не знају шта је то. Помислио сам да бих можда имао и неке проблеме што сам је донео у свој стан, али се надам да се то што сам је донео из Вуковара пре може тумачити као спас за нешто везано за олимпијске игре. Док су други са ратишта доносили велики плен, ја сам донео само њу", каже Николић.

Од тада није хтио да је чисти, ни да је глача, јер је баш желио да остане аутентична јер сваки траг на њој дио је приче о олимпијској бакљи из Сарајева. Не зна ни ко ју је носио на отварању Олимпијаде, мада се сјећа да су Олимпијске игре у бившој Југославији биле права атракција и да је, као и већина Крагујевчана, највише времена проводио поред телевизора и навијао за домаће спортисте.

"Звао ме неки Швеђанин који хоће да је купи, али ја не знам да му кажем цену, па ме звао неки Србин из Лас Вегаса који тамо има аукцијску кућу. Углавном, ко год је звао нисам знао коју цену да му кажем", каже Николић додајући како не жели да је поклони неком музеју.

Да продаје бакљу дао је у огласима на Интернету, па се нада да ће се јавити неки колекционар.

"У сваком случају, њој припада неко боље место него што је мој орман", сматра Николић.

Един Нуманкадић, директор Олимпијског музеја у Сарајеву, каже да је тада кроз цијелу Југославију, у два смијера ишао олимпијски пламен.

"Било је на хиљаде бакљи које су људи сачували као сувенире", наводи Нуманкадић додајући да се у Олимпијском музеју налазе три бакље да ЗОЛ '84. године.

Олимпијска бакља, која је пламен пренијела од Атине до Сарајева, преживјела је без оштећења ратни вихор. Дуга је око 70 цм, начињена је од сребрнастог метала, а дио који одваја дршку је златне боје. На њему је отиснуто "Сарајево '84", а на пламенику знак ОИ. Виде се јасно трагови дима и гарежи, а на дну је ознака произвођача "Мизуно корпорејшн - Јапан". Њен садашњи власник се нада да ће се на његов оглас јавити неко коме је успомена на прве ОИ одржане у некој социјалистичкој земљи, потребнија него њему.