Ветар за одабране

Дуго се говорило да кроз Горњачку клисуру могу да прођу само река Млава и ветар горњак. Онај за кога се никад није знало да ли силази са брда, или се уз њих пење. Касније, војске и пустињаци створили су овде своја утврђења и духовна боравишта. Први, да би осигуравали пут од Београда према Видину, а други да би нашли духовни мир у крају „окруженом мистериозно-свечаном тишином“.

Данас, улазећи у Горњачку клисуру путем од Петровца на Млави према Жагубици, изнад пута, сачувани су и конзервирани остаци некада великог духовног центра, манастира Благовештење. У њему је боравило од четрдесет па до четири стотине монаха, који су често „споможеније от росискаго двора добивали“.

Легенда каже да се на овом месту, у стени првобитно налазила испосница светога Саве. Према предању, које је забележио Феликс Каниц, „у њој је живео и молио се велики светитељ, ту је бучној Млави наметнуо нему тишину, да му не смета кад чита свете књиге и отада она тамо тече мирно и бешумно, с површином као огледало”... Сматра се да је ова испосница доградњом касније претворена у манастирски храм посвећен Благовештењу пресвете Богородице. Ктитор је био деспот Стефан Лазаревић, који је овде имао и своју резиденцију, а број становника кретао се и до четири стотине. Постао је ово још један центар у коме су се писале и преписивале књиге, под окриљем Ресавске школе манастира Манасије.
Оскудни записи помињу овај манастир први пут 1420. године, говорећи о калуђеру Висариону, становнику ове светиње, па се на основу овог и осталих података сматра да је подигнут крајем 14. и почетком 15. века. О деловању манастирског братства и његовој судбини за време бурних дана кроз које је пролазило ово подручје мало се зна. Остаје само чињеница да су и овај, као и многе друге манастире, Турци опљачкали и порушили. Стога и Јоаким Вујић. путујући клисуром Млаве, записа о овом манастиру: „Манастир Свјатоје Благовештеније стоји у једној високој, каменој стени, пак има само једна врата. Церква је изнутри сва измолована, и то казати се може, да је то једна особито лепа церква била, јербо молерај и данашњи дан лепоту своју содержи. Равним образом и овај су манастир Турци попалили и порушили.”

Светиње на улазу у Ждрело браничевско (како кнез Лазар назива Горњачку клисуру), стара Митрополија, где су се тридесет година штампале књиге и пред којом су део српске властеле и црквени великодостојници поздравили крсташе, манастир Горњак, задужбина кнеза Лазара и пребивалиште преподобног Григорија Синаита, многобројна именована и безимена утврђења, говоре да су река Млава и симбол овога краја, ветар горњак, отварали видике и показивали само њима знане путеве, не само војскама и путницима, већ и оним одабраним, који су кроз векове преносили духовност и веру у опстанак.