ПОКЛОНИШТВО ЈЕ - ПОДВИЖНИШТВО

На Светој Литургији се узноси молитва за путнике, јер је њихов живот у опасности, на мору, на копну, у ваздуху и свуда. А светитељи којима смо дошли молитвено-поклонички, благодарствено и славословно, свагда се моле Богу за нас, по њиховој безграничној љубави, и заступници су наши на суду Божјем, јер смо их за то молили.
Светитељи су наши пријатељи. Они нас као домаћи у дому Оца небескога дочекују и радују нам се. И видимо да смо гости који су добродошли, јер опште са нама символима и сигналима, умом и срцем, и мислима, и речима, и делима. Боголика људска бића, присутна, реална, измешана са нама, учесници нашега спасења, и ако смо духовно будни опитно кушамо тајну овог живог односа, са страхом Божјим и љубављу на делу: воле нас јер и ми волимо њих, а прво нас је све Бог заволео.
Дивни Бог у светима својим, у свим временима и на свим просторима, како дивне пријатеље има, који сијају као звездице посејане по бескрајној васељени! И како нас вечном љубављу они љубе и жуде да будемо у заједници, да будемо учесници славе њихове, која се дељењем умножава. И славе Најславнијег, који своје благо дели са нама грешнима. Оче наш... понављамо непрестано: волимо Те што си Живи Бог живих људи, а не бог лицемера, књижевника и фарисеја - који себе стављају на место Тебе, чијем човекобоштву је највећа казна управо то што Ти Јеси.

БАШТА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Небо приноси звезде, анђели песму, а ми људи - шта да принесемо на дар Христу и светима, осим речи хвале и славе, Твоје од Твојих Теби приносећи за све, јер речи саме теку у срцима нашим, као бистри вааламски извори, да не останемо неми и празни, без обзира што су многи пре нас опевавали красоту Твоју у светима, мисли и дела Твоја у страдалницима и мученицима расејаним по свој земљи, па и руској.
А гле! Ови северни хришћани из велике и простране земље којој припада 1/6 од укупног копна планете, која се зове још и „Башта Пресвете Богородице“, чији су свети и светли Лик украсили безбројним облицима богопоштовања, испуњују песму која каже да Ти људски род на дар приноси Дјеву Марију.

Сва лепота света видљивог и невидљивог оваплоћена је у лику кћери Цареве, Пресвете Богородице. Она је Свецарица, Државна, Законодавка; она је Свемилостива, Умиљеније, Шира од небеса, Покров и заштита и посредница, Брзопомоћница; па Неочекивана радост, Умекшање злих срца, Ублажење моје жалости, Она која гледа на моје смирење; те Спаситељка оних који пропадају, Страдална са нашим страдањима, Свих жалосних радост, Утешитељка, Исцелитељка, Васпитање душе, Обрезање срца, Озарење ума; Она је с нама у све дане до свршетка света; Неопалима купина, Неразрушива стена, Домостројитељна, Достојна; Иверска, Тихвинска, Смоленска, Казанска, Владимирска, Ахтирска, Курска, Почајевска, Теодоровска, Богољубовска... Умножење жита, Дародавка хлеба, Чаша неиспијна, Нада свих невољених, За нас заклана, Ради нас крвоточива, Посредница грешних, Игуманија монахујућих, Мајка свих хришћана, Мати Божја и Мати Човечја - и њена служба Богу и људима посрамљује сваку нашу службу, ништавну у сравњењу са њом.
Ум човечји долази у иступљење и не усуђује се говорити о тој љубави словенске руске душе према мајчици Богородици, дирљивој и узвишеној љубави, том осећању Богомајке у срцу људском које чувства вишњег света даром творачким оваплоћује у дело иконично на земљи. Та смелост у именовању њених чудесних безбројних пројављивања јесте слобода деце Божје у љубави, то тепање на милом и детиње молитвеном језику нашој Матушки - нема ниједан народ на земљи.

„Народи ће принети Господу дарове славе своје“, а православни Руси ће нарочито принети прослављање Богородице и, као мудре девојке са много уља благодатних добрих дела и љубави у неугасивим кандилима, којих је по пет, по десет, и по тридесет - што свагда горе пред чудотворним Њеним иконама.

Писано је о златним куполама са дивним крстовима града који подсећа на панораму небеског града; тек гледајући то ускликнух: како ли је на небу, кад је овако на земљи! Какав је небески храм славе Божје, кад је земаљски овако величанствен. Ово надахнуће благољепијем и красотом неописивом може се односити на храм Христа Спаситеља, постављеног на уздигнутом месту, као да лебди у ваздуху. А може и на сваки храм Божји, јер је сваки дом молитве достојан похвале.

Храм је исти на небу и на земљи. У природи нема оваквог крстообразног облика, који је умом Господњим људима откривен. Пророци и свети су духом видели храм и по откровењу свише су га направили. Ниједна грађевина на свету није као црква. Зато је божанстевна у свим појавним облицима својим. Вечна богочовечанска небоземна грађевина - Црква, наш дом. Човек свим снагама свога бића треба да живи за Цркву Божју; све дарове, све таланте, сва добра да принесе Цркви рукотвореној и нерукотвореној. Све дане, све сате, све минуте, всјакоје диханије да угради у Цркву, јер је и сам Црква Бога Живога.

А овде је храму принесено из природе све најбоље: и злато, и сребро, и драго камење, и мермер, и топаз, и дијамант, и сафир, и аметист, и оникс, и халкидон, и смарагд, и сардоникс, и хрисолит, и јакинт, и хрисопас. Богу сво богатство, а ми, иначе немајући ништа своје, свебогатим Богом се обогаћујемо, ако смо род Његов, говоре верни.
Раскошно уграђивање племенитих метала у најплеменитији дом Божји изазива и дивљење и чуђење. Откуда оволика лепота и склад у уму људском? И како се тако чудесно оваплоти у дело руку човечјих које је - Црква Бога Живога? А каква је тек красота бесмртне христолике душе која је драгоценија од свакога храма, коју украшава непропадљива благодат Божја!

Благољепије је особеност руског Православља. Не можемо се наситити овог дивног дара Божјег созерцавајући безвремено и беспросторно пуноту светога места, пуну анђела и људи, на коме је добро бити.

СТАРЧЕСТВО - ДАР БОЖЈИ СВЕТУ

Русија је земља чудеса. Проходећи огромна пространства природе, свуда се природно сусретнемо са понеким чудом. Ко у чудо верује, оно га посећује, и тај чудесне ствари куша и спознаје; ко се чуду нада, чудесном љубаљу воли и страда. А само чудо над чудима је - Бог међу људима. Јер је наш Бог - Чудотворац.
Русија је Василиса Прекрасна, која израња из шума и језера и која живи међу шумским дрвећем у високој трави и у дрвеној кућици из бајке. Где су Руси у селу руском? Све је тихо и некако свечано. У дворишту нема цвећа и воћа и баштице, нема дечице, ни бакица, ни животињица. Руско село као да умире. Али привидно. Сигурно је овако изгледало и у ранијим вековима. Тихо и скромно.

Дубоки мир бескрајних шума обећава да ћеш овде наћи мир. А старац један, баћушка руски, каже, да Господ промислитељски чува овакву земљу ненасељену за будуће време, кад ће највеће благо бити здрава земља и чиста вода, што већ данас у временима апокалиптичних еколошких проблема човечанства изгледа сасвим реално.
Руско Старчество је такође дар Божји савременом свету. Старац може бити и стар и млад, и мушко и женско, и монах и мирјанин, ако је од Бога позван и послан и ако има опит богопознања, и пророчку димензију личности: не да људима говори шта ће бити, него шта је било и шта јесте, и каква је воља Божја за човека и народ. Старац Пајсије каже да ће у последњим временима старчество скоро сасвим нестати, а у Оптини Пустињи нам је речено да ће светих стараца овде бити до краја времена.

Светом Александру Свирском, једином новозаветном светитељу коме се јавила Света Тројица у виду три ангела као старозаветном Аврааму, дато је обећање да ће до краја света из ове обитељи, из које је иначе потекла Оптина Пустиња, бити светих стараца који имају богопознање и боговиђење.

Сусрет са старцем Илијом у Оптини пустињи, сав у духу житија светих, речима неописив, али по блистању небеске светлости, (око нас мрак, а све блиста у светлости!) духовне радости и изобилне благодати познајеш свету душу и Божју близину. Он има многе дарове јер има велику љубав. И заслужује их свецело, јер ништа не задржава за себе, него као река живота из недара Божанства, тече љубав из његовог срца и излива се на нас, насићује нас и обогаћује, и даје оно што иштемо. Али, о тајни се не може рационално говорити, а да се не изневери истина, и зато је најбоље да тајна остане тајна.

СУСРЕТ СА СВЕТИМА

Сусрет са живим људима у Богу је најдрагоценији. Поменућу смирену игуманију мати Еротиду.

Дочекује нас на вратима манастирским - песмом. „Прослављајте једни друге псалмима и песмама духовним“, саветује нас апостол Павле. После уобичајене трпезе љубави обрадовала нас је свеноћним бденијем које је трајало од 23 до 4 ујутру, да се заједно помолимо за спасење и свете Србије и свете Русије. То је био њен дар. Пет сати борбе са сном, са телом, са пажњом, са будношћу, са молитвеним усрђем, са смиравањем себе, са вољом да се издржи до краја, дало је дивне плодове благодатне радости и екстатичке пуноте бића, које смо окусили са првим зрацима сунца међусобно се угледавши у новој таворској светлости, препорођени, умивени, свежег духа и душе, као роса јутарња са ливада солбинских, и благи, као поветарац из шумарака брезових - те је било сасвим оправдано закључити да сан више нема смисла, јер смо се одморили на молитви. Тело је трпело, али је душа торжествовала; тело притешњено а душа лакокрила и освежена благодаћу која нам је дарована за стајање пред Лицем Божјим.

Какво је бесцено богатство ово путовање у дубине свога бића, ово уздизање на висине духа, и сусрет са Христом у тајним одајама срца и сједињење с Њим најжељенијим, после бескрајних дозивања молитвених, појања псаламских, ћутања исихијских... у Светом Причешћу, и Он дође, и ето га Ту, и с нама је - Бог!

Речено је да је авва Јустин био заљубљен у Христа, наравно духом загледан у Њега, приљубљен Њему, причастан Му. Најприближније осећање: заљубљеност у Христа. И идење за њим куд год пође.

Христос - Пут, Он нас води на пут. Да се сретнемо са Њим, Јединим, у некој пештери, у некој пећини, у некој цркви, у неком светом лику, у неком поклонику који ненадано пројави дивне хришћанске врлине, да је срцу мило што има још духовних људи на земљи и тајних слугу Божјих.

Христос - Живот, и кад Га заволиш, заволиш и Живот такав какав је, и славиш све лепоте Живота свим у свему: и ћутањем и певањем, и молитвом и тишином, и делањем, и уздржањем, и трпљењем... јер је у свему Он Вечно Живи Живот у векове векова.
 Христос - онај Трећи у сусрету. Кад нема сусрета, који је „встреча“ („срећа“ на руском), бесмислена је позорница и са хришћанском сценографијом где се одиграва празна представа. Искрен („искрениј“ - „ближњи“, на старословенском) сусрет свему даје смисао.
Зато - што је Он по среди нас. Руска земља још увек рађа свете људе у којима се можеш срести са Човеком и Богом.