Петар Тодоровић

 Простор који нам отвара овај сајт доживио сам, између осталог, као могућност да се испишу нека имена и неке истине које су од нас сакривене – што нашим немаром и љеношћу, а што упорним настојањем владајућих идеолога и њихових медијских извођача радова да се што мање и што плиће зна. У том смислу, написаћу пар ријечи о једном нашем великом савременику.

Онај ко хоће да зна нешто више о савременој Црној Гори, или ко има већу амбицију од тога – да нпр. истакне праве, истинске вриједности актуелне црногорске збиље, мораће да се сусретне са личношћу архитекте Петра-Пера Тодоровића.

Овај човјек је рођен тридесетих година прошлога вијека, а умро је и сахрањен ових мартовских дана 2012.г. у Никшићу. Био је добар и цијењен стручњак у својој области, а то што је градио и обнављао бројна здања по Црној Гори и није његова највећа врлина, нити је то једини разлог због кога ћемо га памтити.

Перо Тодоровић је син свештеномученика Јована Тодоровића, православног свештеника пострадалог у несрећним налетима црногорског братоубилаштва у току Другог свјетског рата. Као изданак оне Црне Горе која је убијана без суда и пресуде, Петар је – како му и само име каже – растао стамен и сигуран попут стијене. Великим трудом и обилним Божијим даровима, завршавајући најбоље школе од Црне Горе до Словеније, повратио је право грађанства своме породичном имену, а себи стекао друштвени углед зналца чија се стручна ријеч цијенила и тражила. Страдални лик свога оца Петар није носио у себи тек као обиљежје несрећног дјетињства о коме није пожељно причати, него као мотив и инспирацију да се живи искрено, храбро и одано Богу и Светињи.

Овај познати неимар имао је спацифичан духовни и интелектуални профил. Одан својој Православној Цркви и србском идентитету, Петар је у себи гајио посебно поштовање према тековинама западноевропске цивилизације, на којима је, између осталог, образован у словеначким високим школама архитектуре. Идеју како је могуће и пожељно живот православних људи спојити и увезати са западњачком прецизношћу и одговорношћу према обавезама, Перо је носио у себи и често је износио другима као оргиналну животну сугестију. Уз то, он је био духовит човјек, занимљив саговорник, заљубљен у поезију, као уосталом и сваки прави архитекта...

Његовог оца су убили идеолошки и политички противници Цркве Христове. Једно вријеме се чинило да су ови злочици успјели у својој намјери. Ипак, Петар је доживио да види и да активно учествује у обнови црквеног живота у Црној Гори, почетком деведесетих година двадесетог вијека. У том времену, њега сте могли срести на црквеним градилиштима од приморја до манастира на црногорском сјеверу. Живо је пратио и несебично помагао обнову рада Цетињске богословије, знајући да се ради о установи из које ће потећи насљедници рада и труда његовог Светог родитеља. Дуго година је управљао послом изградње Храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

Онај ко га је, од млађих свештеника или богослова, лично упознао – у највећем броју случајева постајао би његов лични пријатељ, јер је Перо плијенио искреноћу и посвећеношћу темема и проблемима које су мучиле другог. Перо је увјек говорио истину. Без компромиса и без страха. Обилазећи изградњу и обнову храмова, он је био нека врста путујућег учитеља и савјетника великом броју младих и неискусних црквених дјелатника, који су тек почињали свој мисионарски и служитељски посао.

Једноставно, он је својом личношћу и својим животом био једна од ријетких спона између времена у коме о Цркви скоро да нијесмо знали ништа и овог нашег времена када нам је Господ широм отворио црквена врата. А та спона је била јако потребна како би најмлађи хришћани знали и осјетили ту страдалну страну црквеног живота, како се обнова духовног живота не би претворила у некакав емотивни или идеолошки занос. Ето управо је то смисао појма црквеног предања – непосредно упознавање са искуством из прошлости кроз сусрет са актерима историјских догађаја, или макар са онима који су истинске актере познавали, и који су моћни пренијети њихову ријеч, описати њихово дјело...Перо Тодоровић је био носилац црквеног предања из времена које нама дјелује по много чему неставрно...Перо је, нама савременим хришћанима, исто тако – по много чему дјеловао нестварно. Неставран у својој истинољубивости, у својој животној мудрости, у својој храбрости...Његова нестварност више говори о нашој порозној и блиједој стварности, о губитку истинских вриједности у њој, него о самој личности архитекте Тодоровића.

Петар Тодоровић се упокојио у Господу и напустио овај наш свијет. За мене, то је један веома крупан знак да се точак историје окренуо прилично великим замахом, и да – иако то понекад отрцано звучи – сигуран сам, овдје, међу нама, више ништа неће бити исто.