Право на смрт

Пре 10 година у Холандији први пут у свету била је легализована активна еутаназија. После тога она је почела законодавно да се допушта и у другим земљама. Али спорови о томе може ли се на тај начин решавати проблем смрти и колико то одговара како старим, тако и новим моралним нормама, настављају се до данас.

Еутаназија као мера која се примењује према неизлечивим болесницима  дели се на два вида: пасивну и активну. Пасивна еутаназија је у суштини одустајање од лечења. Она није забрањена у већини земаља света. Политичари, лекари и правобранилаци слажу се у мишљењу да човек има на то право. Активна еутаназија је управо усмрћивање или искључењем апарата за одржавање живота, или преко давања специјалних ”лекова”. Овај начин дозвољен је само у Холандији, Белгији, као и у државама Орегон и Калифорнија у САД. Остале земље и региони настављају да поричу активну еутаназију. Још 2005. године Парламентарна скупштина Савета Европе категорички је осудила активну еутаназију. Мада није искључено да ће се убудуће ставови променити. Са једне стране, медицина се развија и проценат неизлечивих болесника временом треба да постаје све мањи. Такође се мењају моралне вредности. Између осталог, у Европи у контексту традиционалног разматрања људских права воде се и активне дискусије на тему ”права на смрт”. Изражавају се мишљења да је хуманије избавити човека од патњи, макар и путем усмрћивања, него оставити га да живи са страшним боловима. Такође друштво долази до разматрања лекарске етике. Сви медицински радници полажу Хипократову заклетву, изговарајући да они ”неће дати никоме тражено смртоносно средство и неће показати путеве за сличну замисао”. У вези са тим чак присталице еутаназије почињу да говоре о могућности њене реализације уз минималну лекарску интервенцију, објаснио је председник Лиге заштите пацијената Русије Александар Саверски.

Потребна је некаква комисија састављена од лекара и рођака која доноси одлуку о томе да човеку више ничим не може да се помогне и саопштава о томе гувернеру или председнику. И коначну одлуку доноси, на пример, руководилац региона и тиме потврђује да смо учинили све што смо могли за тог човека, он осећа несносне болове, ништа не можемо за њега да учинимо и ништа му не остаје осим да умре. И тек тада се покреће механизам еутаназије. Када човек сам може да притиске дугме, то дугме му се даје. У противном то треба да буде неколико људи који истовремено притискају на ову дугмад, како нико не би знао ко је тачно био узрок смрти. И то не треба да буду лекари ни у ком случају.

Експерти сматрају да је тешкоћа легализације еутаназије у томе да се она учини часном и заиста неопходном, а не да се претвори у инструмент убиства или самоубиства. По том питању не може да буде јасног законодавства или правила. Сваки случај је индивидуалан и могуће за њихово разматрање из специјалне комисије ипак треба искључити рођаке болесника, сматра адвокат Лиге заштите права пацијената Дмитриј Ајвазјан.

Питање се састоји у јасном регулисању појединих случајева како активне, тако и пасивне еутаназије. Ради се о томе да одлуку да ли да ћовек живи или не живи треба да доноси не толико сам човек, колико комисија компетентних стручњака. Зато што човек може да буде у депресији, у психотичном стању и може да каже било шта. Читаво питање је у квалитету припреме ових стручњака.

Да додамо да за сада практично читав свет наставља да дискутује о еутаназији уопште, Холандија је за 10 година после њене легализације дошла до прилично чудних иницијатива: сада специјалну бригаду која може да изведе еутаназију можете да позовете кући. Експерти кажу да такав пример може не да надахне остале владе и друштва на легализацију, већ напротив, још више да их расположи против ње.