Комадићи огледала

Четврог априла обележава се 80-годишњица рођења Андреја Тарковског, чији су играни филмови Иваново детињство, Андреј Рубљов, Огледало, Соларис, снимљен по чувеном раоману Станислава Лема, ушли су у златни фонд кинематографије 20. века.

Млађа сестра филмског режисера Мрина која је написала књигу сећања под називом Комадићи огледала, у ексклузивном интервјуу за радио Глас Русије говори:

"Ја сам сасвим обична жена, по професији уредник – лексикограф, радила сам у издавачкој кући на издавању разних речника. Тата и Андреј су били моји вољени људи. Када су умрли, преузела сам на себе напро да говорим о нашој породици, да постанем макар чувар и настављач њихове мисије. Јер обијица су све увек интересовали за наше породичне корене, али њихова стална заузетост сметала им је да раде у архивима. То је постало моја брига.

И тако мамин род водио је порекло из руског племства. Татина линија из пољске аристократије. Шта је из те генетске ризнице добио Андреј? Храброст и благородство деде Александра Тарковског, упорност и душевни такт другог деде- Ивана Вишњакова, упечатљиви таленат и хумор од оца, скривену рањивост од мајке – све то имао је мој брат који је у животу прошао много искушења и тријумфа.

Сетимо се првог играног филма Андреја Тарковског. Иваново детињство добило је највишу награду на филмском фестивалу у Венецији – Златног лава светог Марка.

Андреј Рубљов добио је у Кану награду Финпрес, а филм Соларис је донео режисеру Златну палму у истом том Кану.

Зашто филмски чиновници у домовини нису превише волели Андреја Тарковског, и да ли је он много патио због тога?

Андреј се уморио од понижења. Њега су, на пример, молили да стане на чело жирија филмског фестивала у иностранству, али Андреју за то чиновници Госкина нису чак ни саопштили. Таквих случајева било је много.

Андреј је сањао да сними филм Идиот по роману Достојевског, а одговарали су му немарно: Превише сте млади, неискусни, нека прође време! На крају овај животни сан брат није ни реализовао.

Андреј, да подвучем, никада није био дисидент, али власти СССР су га све једно сматрале за туђег, човека са унутрашњом слободом – управо то нису могли да му опросте.

Како је ваша породица примила Андрејеву одлуку да се не враћа у домовину са службеног пута у иностранство?

Он је одбио да се враћа 1984. године, рекао је о томе на конференцији за штампу у Милану, за нас је то било неочекивани ударац – сећа се Марина Тарковска. Није се са нама дописивао када је одлазио, схватао је да отац неће одобрити овај његов корак. Тта му је написао да је улога прогнаног страшна, да може да пропадне у туђини! Тако се и дсеило.

Андреј Тарковски оставио је упечатљиви траг у филмској уметности, проживевши свега 55 година.

Назвала сам моју књигу Комадићи огледала намерно, написала сам сву истину, ма колико горка она била. Кмадићи када их узимаш у руку, болно рањавају... Али иначе не би могло да се сложи оно огледало пред којим је протекао живот мојих блиских, наше породице.", рекла је Марина Тарковска.