Рјурики, Русија и руска државност

12. јуна обележава се Дан руске државности. Ове године Русија је прославила 1150 година постојања.

Датирање се води на основу старог руског летописа - монах-летописац поставио је у 862. годину позивање викинга Рјурика. Треба рећи да су сви средњовековни летописци сматрали да је почетак државности време оснивања династије која је владала у њихово време. Тако је било и у датом случају. Монах-летописац, поставивши питање одакле је кренула Руска земља, одговорио је на ово питање причом о проглашењу Рјурика за кнеза у Ладоги (или на Городишту код Новгорода). До доба када је живео летописац, Рјурика су почели да сматрају оснивачем династије руских кнежева, а затим царева. Династија Рјуриковича је владала у русији до краја 16. века.

Сам назив древне државе Рус има скандинавско порекло. Оспоравају то само они који сматрају да страни, несловенски назив државе штети престижу. Строго са научне тачке гледишта, он потиче од шведског „ро“ – веслати. Јер Скандинавци су долазили у Русију управо на веслима, а не под једрима, зато што под једрима се по реци не може пловити. Прво су такав „професионални“ назив Швеђанима дали Финци, у чију земљу су скандинавци долазили у првом реду. Финци и данас називају Шведску Руотси – земља веслача. А касније назив Руотси у облику Рус усвојили су Словени – прво за означавање владајућег слоја скандинавског порекла, а затим се он прошрио на све становнике који су се потчињавали кнезу Русије и на читаву земљу. Истом речју називали су средњовековни арапски, византијски, немачки аутори све који живе на словенским територијама и потчињавају се руском кнезу. Тако су називали своју земљу и древни монаси летописци.

Како су се развијали догађаји који су довели до појаве Русије као државе? Ево шта је рекла о томе доктор историјских наука, професор Јелена Мељникова.

Словенска и угрофинска племена северозапада Источне Европе платила су у 9. веку данак викинзима Скандинавцима. Али наступио је моменат када су се становници региона побунили, престали да плаћају данак и истерали викинге. Убрзо после тога почели су да ратују између себе због новца и власти. И тада, пише летописац, они су упутили посланике преко мора како би нашли тамо себи кнеза. Тако се у Русији појавио викинг Рјурик са браћом Синеусом и Трувором. Рјурик је постао кнез у Ладоги. Имена позваних су несумњиво древна скандинавска имена, измењена приликом позајмљивања у словенском језику.

Овај запис у летопису може да се сматра легендом, мада она врло тачно одражава пре свега економску ситауцију на северозападу Источне Европе у другој половини 9. века. Управо овде је пролазио трговачки пут врло важан за читаву Европу. Он је започињао у Северној Француској, ишао преко Енглеске, Немачке и Скандинавије, преко Балтичког мора и даље, преко територије наше земље на југ – у Каспијски регион, тачније у земље Истока. Преко њега је из Арапског калифата у Источну и Северну Европу стизала огромна количина сребра. Стотине хиљада арапских сребрних монета и данас се налази у ризницама Русије и Скандинавије.

Ради се о томе што је у Европи у 12-13. веку наступила криза сребра – тадашњег робног еквивалента у трговини. И управо зато се поставља нови пут на Исток. Тако да гигантска трансконтинентала магистрала Пут из викинга у Грке имала је чисто економску основу. И ако је у Средњем веку Европа саматрала викинге пљачкашима, на Исток су они ишли пре свега као трговци. Њихова главна покретачка снага била је да добију сребро. У замену за њега Арапи и Византијци су добијали драгоцена крзна куне златице, веверице, самура. И робове – Европа, Византија, Арапски калифат имали су потребу за радном снагом. Зато су Скандинавци за време својих похода преко словенских земаља отимали велики број заробљеника – ненаоружаних земљорадника, како мушкараца, жена, тако и деце, које су продавали у друге земље. Рецимо, арапски историчари пишу да су се словенски робови продавали у Багдаду. Продавали су се и у Константинопољу, у Француској, Енглеској.

Крајем 9. века, према летопису, рођак Рјурика Олег и син Игор стали су на чело војске, кренули низ Дњепар и заузели Кијев. При томе се формира њихова свера утицаја – уска пруга територија од Ладоге на југ дуж Дњепра – до Кијева, сматра Мељникова.

У првој половини 10. века Кијеву се постепено потчињавају словенска племена, која живе западно и источно дуж Дњепра. Тако заједно са Новгородским територијама постепено се формира територија јединствене Староруске државе. До тада снакдинавска војна елита асимилира се, интегрише у словенску средину. Већ средином 10. века међу именима владара Русије видимо словенска имена, на пример Свјатослав и Владимир. Вероватно у првој половини 10. века кнежеви и њихово окружење, скандинавско по пореклу, почињу да користе руски. Скандинавци се жене словенским женама, урастајући у словенску средину.

Формирање древне руске државе био је дуг процес, трајао је око три века. Током тог периода социјално уређење и политичка организација источнословенских друштава претрпели су значајне промене. У тим процесима су учествовали и Скандинавци, одигравши улогу својеврсног катализатора. Древна руска држава, настала на полиетничкој основи, укључивши у свој састав поред словенског становништва и финске, балтичке, народе већ почетком 11. века постаје снажна европска држава која се стабилно интегрисала у средњовековни свет.