Самит ЕУ: мадам не постаје попустљивија

Ликовање италијанског и шпанског лидера после самита ЕУ посебно је интензивно у контексту незадовољства немачких опозиционих политичара. Први су славили уступке који су буквално изнуђени од „мадам не“.

Други су негодовали. Крајње негативно је тумачио понашање Ангеле Меркел бивши заменик шефа Европске комисије Гинтер Ферхојген: Швапска домаћица је своје одредила и може да се врати у кухињу шерпама. Али да ли је све тако мрачно за Берлин?

Узрока за незадовољство Немаца је наравно више него довољно. Европски стабилизациони механизам се претвара у банку која дели кредите другим банкама и купује на тржишту државне облигације задужених земаља. Никаквим споразумима ништа слично није предвиђено. То је, како сматра Немачка, директан пут ка трансфертном савезу, својеврсној каси узајамне помоћи. Што је такође категорички забрањено Мастрихтским споразумом. Већи део средстава заједничког европског фонда чине улози северноевропских банака. Сада ће овај новац искористити губитничке кредитне институције јужњака. Тачније Немци и друге берићетне земље ће плаћати штедњом својих улагача за Грке или Шпанце, гласи изјава немачког Банкарског савеза. У пракси то значи постепено увођење европских бондова на мала врата. Тачније: сви дугови на гомилу. Доктор Отмар Исинг, бивши главни економиста Европске ЦБ не пориче означену тенденцију:

Налазимо се на путу увођења евроспких бондова на мала врата. Уопштавање дугова се наставља, све се креће у правцу европских бондова. Али, разуме се, не директно.

Разуме се, на самиту није могло без уступака од стране гвозденог канцелара. За Марија Монтија и Мариана Рохоја повратак са празним рукама значио би политичко самоубиство. И зато су они ишли главом кроз зид, уз подршку Франсоа Оланда. Цењкање се водило ништа боље него на источној пијаци. Поменута тројка је претила да ће уложити вето на усвајање пакета раста вредног 120 милијарди, који су они дан раније сами у Риму већ утврдили. Зато је Меркел морала да пристане на директно финансирање банака од стране Европског стабилизационог фонда и да пристане да фонд купи потцењене државне облигације. Али ни Оланд није прошао без губитака, пошто је мроао да пристане на буџетски пакт – ту лудачку кошуљу за расипне валде.

А ако буџетски пакт ступи на снагу, Италији и Шпанији неће бити лако. Радост двојице лидера је била пре за публику. Да, никакви контролори тројке неће ништа тражити од Монтија и Рахоја. Али Европски стабилизациони фонд ни једну обесцењену државну облигацију неће купити док они не испуне ништа мање строге услове. Уз све остало Италија ће морати да се добро потруди да преполови свој колосални државни дуг од 120% унутрашњег бруто производа. Иначе никаквих асигнација. Тако да је питање ко је коме више попустио.

Поменути Гинтер Ферхојген праведно је истакао: самит није решио корените проблеме. То је економска неравнотежа унутар ЕУ и неконкурентност читавог низа европских дражва. Наравно, тешко да ће неко моћи да помери такве громаде за два дана. Ал лидери ЕУ нису чак ни приступили послу. По ко зна који пут су га одложили за касније.