У РС бебе спаљују као медицински отпад

 Улица у којој је смјештен клинички центар у Бањој Луци носи назив „12 беба“ у знак помена на невине бебе које су страдале током ратних година због немилости страних сила.


На овој адреси чији назив истиче вриједност сваког људског живота и вапи о одговорности оних који одлучују о туђем животу бирајући му смрт, пуном паром ради права фабрика смрти налик на оне из другог свјетског рата.

У овом ждрелу смрти је само током 2011 године извршена свирепа егзакуција над 1322 најбеспомоћнија људска бића чији су остаци потом спаљени.

Као што су масовна убиства током другог свјетског рата имала своју идеолошку подлогу описану у називу којим су нацисти означили своје жртве као  „људски отпад“, тако и ова масовна убиства имају своју готово вјерску подлогу означавајући своје жртве као „медицински отпад“.

И као што је током посљедњег рата страдало 12 невиних беба због безумне одлуке других која је за ова беспомоћна људска бића значила смрт, тако је и у ова мирна времена само прошле године страдало 1322 бебе такође због немилости и безумне одлуке других. У само једној години је у Бањој Луци убијено 110 пута више најбеспомоћнијих људских бића него што су то урадиле стране силе током протеклог рата. Осим у борју разлика је и у томе што су жтрве рата достојно сахрањене и зна им се гроб док су жртве наше слободе спаљене и не зна им се гоб. Највећа разлика између ова два злочина је у томе што су за први одговорни туђинци а за овај други најближи род. Прво зло је дакле мање од другог.

Наиме, према Правилнику о управљању медицинским отпадом („Службени гласник Републике Српске“, број: 90/06) и Правилнику о категоријама отпада („Службени гласник Републике Српске“, број: 39/05), бебе којима је прекинут живот вјештачки изазваним прекидом трудноће сматрају се медицинским отпадом под шифром 18 01. Са њима се поступа тако што их одлажу у сабирни центар, тј. велике фрижидере, док их се накупи одређени број (у званичним документима се користи термин „одређена количина“), затим се спаљују у спалионици на Паприковцу. Дим из високог димњака одлази високо али се због своје густине ипак задржава у ваздуху који дишемо. Бања Лука је позната као магловит град, колико високо тада одлазе спаљени остаци и дим – сви знамо. Да ли сте се икада запитали од чега је онај дим из димњака крај зграде за дијализе (у близини гинеколошко-акушерске клинике)? Помислили сте да је од гријања?

Некада сам волио да шетам улицама када је магловито, моја дјевојка и садашња супруга ме је научила да уживамо у томе. Од данас ћу маглу осјећати као додир беспомоћних жртава којима нисам могао да помогнем. Њежан али горак, додир који највише боли. Зрак који удишем осјећам као залогаје од њихових тјелашаца. А бањалучани чувају зеленило, кажу добро је за чист зрак. Који парк може да га очисти од задаха иродског егокомодита, живот ћу положити за њега?!

Невине жртве иродског пира и мога ћутања, ви нећете добити своју улицу, вама неће подизати споменике. Ваше улице су на небу а магла ће бити ваш споменик на земљи. Безгласна као ви. Бијела као ваше душе.