Строго поверљиво: На Србију бачено 9,5 тона уранијума!!!

Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. o стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен. У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП – а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије.

Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.

Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП – у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику „Куријеру“ под насловом „Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије:

Отрови које УН неће да виде“

Роберт Парсонс ексклузивно сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених Нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и „фризирали“ извештаји о здравственим последицама употребе оружја са ОУ на Балкану.

После 12 дана боравка у још бомбардованој СР Југославији, у мају 1999, где је био са мисијама других агенција из система УН, Бакари Канте је УНЕП – у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбрадовања индустријско – хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбрадованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади.
У извештају Бакари Кантеа пише да су, због бомбардовања, природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ) , висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. У извештају се наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарда литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у бројним нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО – а. Додаје се да је бомбардовање и бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик 2 живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара.

Резултат: Затрован је и Дунав!

У осмом поглављу цензурисаног извештаја Бакари Кантеа говори се о загађењу које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом.
„Према расположивим подацима снаге НАТО – а употребиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара.

Испаљивана је углавном из авиона типа „А – 10″, као и крстарећих ракета „томахавк“. Ове ракете могу да пробију челик дебео 57 мм. Њихово пуњење је радиоактивно и сматра се да садрже уранијум 238, чија радијација износи око 3, 4 Мбљ. Уранијум припада групи токсичних елемената који улазе у другу групу радионуклеида веома високе токсичности. Ова врста муниције је нуклеарни отпад и његова употреба је веома опасна по здравље. Употреба ове муниције има ужасне последице по становништво јер поред телесних повреда проузрокује радиолошку контаминацију. Та контаминација има токсичне и радијацијске последице које узрокују канцер“, пише у Кантеовом који је током маја 1999. године упућеном Генералном директору УНЕП – а Клаусу Топферу.
Канте даље наводи: „Приликом употребе (експлозије) оружја са осиромашеним уранијумом настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон. Оксидне честице су ширине између 0, 5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају севернозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни или ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој“.