Срби у Сарајеву – историја једне трагедије

 Мало који простор у светским оквирима има историјску константу турбулентних и трагичних дешавања као што има Балкан. Простор на коме србски народ вековима живи увек се налазио на историјској ветрометини и готово увек у самом средишту важних међународних збивања на европском континенту. На овим просторима укрштали су се интереси великих светских и европских сила током протеклих векова. У таквим околностима држава Србија и наш народ на читавом простору који насељава били су принуђени да опстају у различитим околностима и са променљивом срећом, али увек су плаћали огромну цену свог геополитичког положаја. У ратовима који су проистекли из распада социјалистичке Југославије много је примера трагичних људских судбина, страдања људи свих вера и националности, разарања читавих градова, регија, па и читавих држава. Али мало који град на простору бивше заједничке државе је у тој мери био у центру пажње домаће и светске јавности, и мало који град је у тој мери страдао као што је страдало Сарајево. Наравно, у епицентру свих ових тужних дешавања налазио се србски народ, који је пре у БиХ чинио значајан удео у становништву овог града. Данас се његово присуство у делу града који је припао Федерацији БиХ нажалост мери промилима.

Предисторија

Освајачки походи Османлијске империје преко Балкана на запад нису заобишли ни Босну и Херцеговину. Након пада српске Деспотовине под турску власт, Османлије су покориле и Краљевину Босну 1463. године, а Херцеговину 1482. у време када је османлијски владар био Мехмед II Освајач. Пад Босне и Херцеговине под Турке пресудно је одлучило велико незадовољство босанских сељака. Коначан пад Босне и Херцеговине под турску власт у потпуности је одредио судбину ових простора и условљавао даље историјске догађаје на Балкану све до данашњег дана. Током векова владавине нехришћанског завојевача домаће хришћанско становништво је насилно превођено у ислам, или је добровољно прихватало нову религију у замену за привилегије недоступне немуслиманском живљу. Ова друштвена појава је нарочито била присутна у времену када је Османлијска империја била на врхунцу своје моћи и била пред продирањем у само срце Европе, крајем 17. века. Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину 1878, а анектирала 1908. године. Тада ови простори по први пут у значајнијој мери осећају централноевропски утицај, и самим тим знатан посредан утицај католичке цркве. Сви набројани културни упливи – словенско-православни, османлијски и централноевропски католички пресудно су утицали на судбине људи на овом простору. Управо ови идентитети створиће каснијих деценија и векова шаролику етничку структуру која ће нажалост бити извор свих зала на овом поднебљу. Сарајево се као највећи град у Босни у потпуности уклапало у ову историјску слику.

По први пут у својој историји Сарајево постаје познато у читавом свету на Видовдан 1914. године. У овом граду је извршен атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда, што је послужило као повод за дуго планирани напад Аустро-Угарске на Србију и уништење њене државности и самим тим њених претензија према околним територијама насељеним Србима. Одмах након убиства надвојоводе отпочињу напади на Србе и њихову имовину у Сарајеву и широм Босне и Херцеговине. Недуго затим крећу добро познати догађаји Првог светског рата, из кога Србија излази на победничкој страни. Након Великог рата победница Србија пресудно утиче на формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у чији састав улази и Босна и Херцеговина. Према последњем попису Краљевине СХС 1931. године Сарајево је имало следећи етнички састав – од 78.173 становника муслимана је било 29.649, православних 18.630, а римокатолика 21.372. Број становника православне и муслиманске вероисповести се дакле није драматично разликовао као што ће то бити случај каснијих година.

Други светски рат је на површину историјских збивања избацио злочиначку творевину НДХ. Тежња за остварењем „тисућљетног сна“ и формирањем дуго сањане велике Хрватске државе која би се простирала до Дрине довела је НДХ на простор Босне и Херцеговине и Сарајева. Управо у Сарајеву је 3. септембра 1941. формирана по злу позната усташка формација „Црна легија“, која ће до краја рата сејати смрт широм југословенских простора, а посебно у Босни и Херцеговини. У току сукоба Сарајево постаје један од најважнијих центара деловања партизанског покрета отпора. Према бошњачким изворима, у рату за ослобођење земље погинуо је 10.961 грађанин Сарајева. Велика већина погинулих су пали као жртве усташког фашистичког терора. Највећи део чине Јевреји – њих 7.092 који су углавном депортовани у усташке логоре смрти, затим Срби – 1.427, 412 Бошњака, 106 Хрвата и неколико десетина осталих. Из приложених података лако можемо видети да се у Сарајеву најпре радило на „коначном решењу“ јеврејског питања од стране усташке власти, док су Срби у највећој мери учествовали у ослобађању Сарајева од окупатора. Упечатљиво мали број настрадалих муслимана објашњава чињеница да су они у великој мери сарађивали са окупатором и борили се на његовој страни у усташкој СС „Ханџар“ дивизији, у србском народу познатијој као „фесароши“. Као награда за лојалност окупаторској власти муслиманском становништву најчешће је следовала одузета србска и јеврејска имовина – станови, занатске радионице, продавнице итд. Током Другог светског рата страдало је нешто мање од два процента укупног србског становништва у граду.

По ослобођењу земље нова власт је приступила „политички коректном“ виђењу историјских догађаја, у светлу новонасталог „братства и јединства“. У таквим околностима било је опасно говорити о злочинима чињеним над Србима ратних година. Након рата Сарајево започиње послератну обнову у СР БиХ предвођену новим комунистичким руководством. Попут осталих градова у бившој држави Сарајево се убрзано развија и индустријализује, а Босна и Херцеговина постаје својеврсни „мелтинг пот“ створен форсирањем новоствореног југословенског идентитета у односу на пређашње националне или верске. Сарајево у том периоду постаје веома модеран европски град, добија Универзитет, а број становника се по први пут повећава преко 400.000. У периоду од Другог светског рата до трагичног краја Југославије број Срба у Сарајеву се готово непрекидно повећавао, с обзиром на централну политичку, образовну и индустријску улогу овог града у СР Босни и Херцеговини. Тиме се србски национални корпус у овом граду делимично опоравио од страдања под усташким ножем у Другом светском рату. Зенит свог успеха и популарности овај град доживљава 1984. године када су у њему на спектакуларан начин организоване XIV Зимске олимпијске игре, када је главни град тада социјалистичке републике Босне и Херцеговине засијао пуним сјајем. Нажалост, неће дуго времена проћи након овог блиставог догађаја а да Сарајево поново не заузме насловне стране свих светских новина, овога пута као део црне хронике.

Сарајевски пакао 1992-1995.

Одмах на почетку крвавог грађанског рата Сарајево је постала централна тема свих медија у окружењу и Европи. Логично је да је Сарајево било епицентар почетка сукоба с обзиром да је главни и највећи град БиХ, са веома израженом хетерогеном националном структуром. Ситуација је постала затегнута након првог познатог злочина који се догодио у том граду, када је локални криминалац Рамиз Делалић звани „Ћело“ пуцао на српску свадбу и том приликом убио свата Николу Гардовића. Срби на тај догађај одговарају подизањем барикада широм града, како би се заштитили од онога што им се увелико спремало. Док је ситуација била подношљива до те мере да се град могао слободно напустити, многи Срби су спас потражили на територији под контролом србских снага, у самој Србији или у некој од западноевропских земаља. Од тренутка када у Сарајево постаје немогуће ући и немогуће из њега изаћи, на сцену ступају људи који су до почетка рата били само локални криминалци. Међутим, како то обично бива, ратни вихор их је избацио на површину и они су у таквом несрећном окружењу преко ноћи постали господари живота и смрти сарајевских Срба. Поред поменутог „Ћеле“ по бруталности и иживљавању над србским цивилима такође се истакао Мушан Топаловић звани „Цацо“. Окорели криминалац је постао познат по томе што је са припадницима своје 10. брдске бригаде 1. корпуса Армије Босне и Херцеговине одводио Србе до јаме Казани на планини Требевић и тамо их немилосрдно ликвидирао. За њима није заостајао ни командант војне полиције Армије БиХ Исмет Бајрамовић, такође познат као „Ћело“. Војна полиција се истакла у хапшењима и малтретирањима локалних Срба током читавог рата. Наравно, ове злочинце правда никада није стигла. Рамиз Делалић је убијен 2007. године у Сарајеву, Исмет Бајрамовић је извршио самоубиство 2008. године у Сарајеву, док је Мушан Топаловић убијен 1993. године у оружаном обрачуну. Поред криминалаца градом су господариле различите врсте паравојних и параполицијских јединица лојалних Алији Изетбеговићу, неретко директно конкуришући једне другима, што је доводило до општег расула, страха и панике чак и међу Муслиманима. До формирања Армије БиХ град су контролисале јединице Патриотске лиге, чији је командант био Сефер Халиловић. Ова јединица је била најактивнија у Сарајеву. По злоделима су се посебно истакли припадници јединице „Црни лабудови“ који су били у саству Патриотске лиге. Након успостављања Армије БиХ контролу над градом преузима 1. корпус, чији је командант био Мустафа Хајрулаховић звани „Талијан“. У злостављању становника небошњачког порекла истицали су се и припадници МУП-а Сарајево.

Напад на ЈНА у Добровољачкој

Незахвално је у ратном вихору издвајати трагедије и одмеравати која од њих је већа, јер је угашен живот сваког човека трагедија за себе. Али по одсуству и трунке људскости, по бруталности муслиманских снага и по броју жртава, свакако се може издвојити случајнапада на колону ЈНА у Добровољачкој улици. Напад се догодио 3. маја 1992. године, током договореног повлачења јединица ЈНА из касарне на Лукавици. Најпре се ситуација у априлу закомпликовала до те мере да су припадници муслиманских оружаних снага напали минобацачком и снајперском ватром команду Четврте армије ЈНА на Бистрику. Затим су 2. маја извршили бруталан напад на Дом ЈНА када је опкољено 10 војника ЈНА који су пружали отпор. Напад су спровели припадници Зелених беретки, паравојних формација Странке демократске акције, под командом Јусуфа Јуке Празине и Керима Лучаревића званог „Доктор“, команданта Војне полиције Армије БиХ. 3. маја је између генерала ЈНА Милутина Кукањца и команданта УНПРОФОР-а Луиса Макензија договрена размена тада ухапшеног Алије Изетбеговића за војнике и официре заробљене на Лукавици. Изетбеговић је лично гарантовао да ће конвој безбедно напустити касарну. Истине ради треба рећи да је том састанку присуствовао и данашњи министар спољних послова БиХ Златко Лагумџија. Покрет је започео око 18 часова. У колони се налазило четрдесетак возила са око триста људи. Када је колона ушла у Добровољачку улицу, на њу је отворена ватра из свих расположивих средстава – тромблонским минама, стрељачким наоружањем итд. Оне које нису успели да дотуку са прозора и кровова, муслимански војници су извлачили из возила и хладнокрвно убијали. Према подацима МУП-а Републике Српске у нападу Муслимана на колону у Добровољачкој животе је изгубило 42 војника ЈНА, док их је 73 рањено, а 215 заробљено или отето. Наређење за масакр голобрадих војника који су махом били на одслужењу војног рока издао је заменик команданта Територијалне одбране БиХ Заим Бацковић звани „Заги“. МУП Србије је расписао потерницу за 19 лица због овог ратног злочина, а од звучнијих имена на њему се налазе већ поменути Мустафа Хајрулаховић, Заим Бацковић, Сефер Халиловић, Јован Дивјак, Харис Силајџић и други. Неки од њих слободно живе у Федерацији БиХ, а неки се чак веома успешно баве политиком.

Крајње је спорна природа догађаја на сарајевској пијаци Маркале и у бившој улици Васе Мискина. Наиме, догађаји на овим локацијама су захваљујући веома успешном медијском рату постали познати широм света, иако њихова природа није до краја разјашњена. Муслиманска страна тврди да су на тим локацијама брутално побијени њихови цивили гранатама са србских положаја. Међутим, овакве тврдње су спорне у најмању руку. На пијаци Маркале су се догодила два масакра. Први се догодио 5. фебруара 1994. године када је погинуло 68 људи а рањено 144. Други масакр се догодио 28. августа 1995. када је погинуло 37 људи, а рањено 90. Други напад је послужио као повод за ваздушне нападе НАТО-а на положаје Војске Републике Српске. Ови напади су резултирали потписивањем Дејтонског мировног споразума и означили крај рата у Босни и Херцеговини. Постоје два виђења овог догађаја. Прво виђење заступа актуелна власт у Федерацији БиХ, а то је да су овај злочин починили припадници Војске Републике Српске испаливши минобацачку гранату на ненаоружане цивиле. Овакво мишљење дели и Хашки трибунал. Након масакра на Маркалама, западни медији су експресно оптужили српску страну, што је само по себи било сумњиво. Међутим, по мишљењу независне комисије из 1995. не постоје јасни докази да ли је граната испаљена са положаја ВРС или положаја Армије БиХ, јер је према истраживањима било физички могуће и једно и друго. Такође, одмах након догађаја је УНПРОФОР у свом извештају објавио да је граната испаљена са муслиманских положаја, а генерал Мајкл Роуз је изјавио да се не може са сигурношћу тврдити са чијег положаја је испаљена граната. Србски политичари су окривили муслиманску страну мислећи да је она починила стравичан злочин испаливши гранату на сопствени народ да би окривила српску страну и тиме изазвала мешање НАТО савеза. На основу поменутих чињеница, специјални изасланик генералног секретара УН Јасуши Акаши је изјавио да је још увек нејасно ко је починио злочин на Маркалама, тако да је према истраживањима УН овај случај остао неразјашњен до краја……У улици Васе Мискина се догодио сличан сценарио. Минобацачка граната је 27. маја 1992. пала на цивиле који су чекали у реду за хлеб. Тада је погинуло 26, а рањено 108 људи. И у том случају су муслиманске власти и јавност оптужили српску страну за масакр, а србска страна је негирала да је граната испаљена са њених положаја. И овај случај је у широј међународној јавности остао магловит. Овакви догађаји, њихово тумачење и њихово неразјашњавање у тако осетљивој средини каква је БиХ доприносе додатним напетостима и неповерењу између бивших зараћених страна.

Сарајевска црвена линија, а Срби?

Оно што најубедљивије сведочи о степену страдања србског народа у Сарајеву и његовој околини је чињеница да је у периоду од 1992. до 1995 године у Сарајеву погинуло више Срба него током Другог светског рата, када је Сарајево било у саставу усташке злочиначке творевине НДХ. Према попису становништва у БиХ из 1991. године, у Сарајеву је живело 157.526 становника српске националности, што је износило око 30 процената становника овог града. Ако имамо у виду да је према Институту за истраживање србских страдања у XX веку на територији Сарајева у току рата убијено 8.504 становника српске националности, долазимо до фрапантног закључка да је 5,4 посто укупног предратног броја Сарајлија српске националности побијено, најчешће у кућама и становима, али неретко и у логорима формираним за ту сврху на различитим местима у граду.

Рат у Босни и Херцеговини завршен је потписивањем Дејтонског мировног споразума којим је предвиђено ново политичко устројство БиХ. Према подацима Института за истраживање србских страдања у 20. веку на територији БиХ је страдало око 2,5 посто српске популације, док је тај број на подручју града Сарајева око 5,4 посто, што довољно говори о значају и размерама трагедије србског народа у главном граду БиХ. Тек по окончању оружаног сукоба истина је полако испливала на видело. Према подацима Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права у Сарајеву су током рата постојала 123 логора за особе српске националности. По бруталности су се издвајали логор у Тарчину, Виктор Бубањ, силоси, полицијска станица, па чак и школе које су преко ноћи претваране у мучилишта и стратишта за дојучерашње комшије. Многи Срби који су избегли хапшења од стране муслиманских паравојски, а били принуђени да наставе да живе у Сарајеву, били су излагани малтретирању и шиканирању од стране својих комшија Бошњака. Најчешће су малтретирани због свог порекла, због сумње да им чланови породице учествују у рату на „агресорској“ страни, па чак и због наводног навођења пројектила војске Републике Српске на циљеве муслиманске војске. У тим временима је била довољна једна реченица да сарајевски Србин заврши у поменутим казаматима.

Фалсификовање историје

Бивша Добровољачка

Покушај да се србском народу у БиХ припише колективна кривица и карактер „геноцидног народа“ и „агресора“ у грађанском рату у БиХ реализован је суђењима комплетном ратном политичком и војном врху Републике Српске пред Међународним трибуналом у Хагу. До сада је велики део ратног вођства србског народа у БиХ осуђен на дугогодишње затворске казне. Међу великим бројем дела која им се стављају на терет најчешће се налази и Сарајево као незаобилазна тачка свих оптужби и конструкција упућених на рачун србског народа у целини. На тај начин међународна јавност путем медија добија потпуно погрешну слику о ратним догађањима у овом граду, сервирану као бруталан агресорски чин босанских Срба на небрањени град. Међутим, нико ко се детаљније не позабави ратним догађањима у овом граду неће сазнати да су у време најжешћих сукоба у и око града Сарајева, у самом граду потпуну власт имале горепоменуте злогласне јединице лојалне Алији Изетбеговићу, господари судбина сарајевских Срба ратних година. Многе Сарајлије српске националности које су имале срећу да преживе пакао у којем су се нашли могу својим животним причама посведочити на које су све начине спашавали голе животе пред камама муслиманских фундаменталиста и локалних криминалаца. Веома занимљива у читавом сплету несрећних околности у „босанском лонцу“ је чињеница да је од почетка рата у бошњачким политичким круговима постојала подела на „добре“ и „лоше“ Србе. Лоши су, наравно, били они који су стали у одбрану свог кућног прага и ступили у редове Војске Републике Српске, а добри они који су по вољи присталица Алије Изетбеговића окренули цеви према сопственом народу и приступили Армији Босне и Херцеговине. У походима против сопственог народа „прославили“ су се припадници Прве славне муслиманске бригаде, или како су је Бошњаци одмила звали – „славна православна“. Велики број њених припадника српске националности погинуо је у борбама против сопственог народа на брду Жучи у околини Сарајева.

Подршка Јову Дивјаку

Након окончања вишегодишњих сукоба, власти у Федерацији БиХ приступиле су легитимизацији поступака сопствене стране у рату на различите начине – прикривањем евидентних ратних злочина почињених над Србима, медијским спиновањем и прекрајањем чињеница које евидентне ратне злочинце ослобађају било какве кривице. Кључну улогу у ослобађању злочинаца има Суд БиХ који је много пута до сада изазвао жустре полемике на релацији Сарајево – Бања Лука. Незаобилазна тачка прекрајања историјских чињеница и утицаја на сопствено јавно мњење је између осталог пракса промена назива улица, толико пута примењивана у осамостаљеним републикама бивше Југославије. Федерално Сарајево у томе предњачи, па је на пример некадашња улица ЈНА сада улица Зелених беретки, некадашња Васе Мискина сада је Ферхадија, Недељка Чабриновића је На Вароши, а некадашња Обала Степе Степановића сада носи назив Обала Кулина Бана. Из приложеног можемо приметити да градска власт у Сарајеву чини све што је у њеној моћи да затре сваку помисао о предратном постојању било ког другог народа у историји града Сарајева и Босне и Херцеговине осим муслимана Бошњака. И не само то, већ се називи улица често смишљено дају по злочиначким јединицама Армије БиХ или МУП-а Сарајево лојалних бошњачкој власти, и то оних који су руке окрвавили крвљу србских цивила. Наравно, тамошња јавност за то не зна или не жели да зна, а ове формације су према њиховим схватањима херојске и ослободилачке, усмерене против „агресора“. Свакоме ко се барем површно бави међународном политиком остаје сасвим нејасно на који начин агресор може бити неко ко вековима живи у држави која је наводни предмет агресије. Напади на имовину Српске православне цркве пре су правило него изузетак. Напади на храм Преображења Господњег, од којих се последњи догодио 31. децембра 2011. Године, напади на свештенике и имовину СПЦ, скрнављење православног гробља у Сарајеву само поткрепљују тврдње политичких представника Срба из Републике Српске да се све чини да се Србима онемогући нормалан живот у овом граду, а интерно расељенима или избеглима повратак.Дејтонским мировним споразумом којим је рат окончан уговорена је линија разграничења новонасталих ентитета. Ова линија је договорена тако да Сарајево дели на два дела – град Сарајево који припада Федерацији БиХ и Источно Сарајево које припада Републици Србској. У ова два дела града формиране су паралелне институције, како државне и општинске, тако и образовне попут Универзитета, чиме овај град наликује на ратом подељени Мостар. Два дела истог града се развијају практично као два посебна града, у различитим ентитетима, са различитим називима улица и живе засебним животом. Јако је мало Срба који живе у делу града који припада Федерацији БиХ, а треба рећи да ни број Бошњака који живе у Источном Сарајеву није много већи.

Будућност?

Двадесет година од почетка рата и непуних седамнаест година од Дејтонског мировног споразума којим је окончан троипогодишњи босанскохерцеговачки пакао, у Сарајеву су и даље присутни духови рата. На телу града и даље су отворене ране у виду рушевина које служе као опомена будућим генерацијама и споменик једном сулудом времену. Економска ситуација је лоша, а подела на Источно (србско) и „федерално“ Сарајево је, рекло би се, актуелнија него икад. Помаци у међуљудским односима евидентно постоје, међутим, чини се да и најмање искре и политичке поруке које шаљу званична Бања Лука, Сарајево и Мостар доприносе додатном неповерењу и учвршћивању већ довољно ушанчених ставова и предрасуда три конститутивна народа једних према другима. Као најбољи пример за овако нешто може послужити начин на који је у мају ове године обележен почетак рата у БиХ и Сарајеву од стране бошњачког политичког руководства. Нико од припадника одлазеће власти у Србији се није сетио да пита да ли 11.541 столица која представља тзв. „Сарајевску црвену линију“ и симболизује број погинулих Сарајлија током рата обухвата и најмање 8.504 Срба зверски побијених од стране муслиманских фундаменталиста и локалних криминалаца лојалних бошњачкој власти у том граду, нити је иком пало на памет да констатује да се на србској државној телевизији вест о почетку „опсаде Сарајева“ наметнула као важнија и да је са далеко већом пажњом пропраћена него годишњица фашистичког бомбардовања сопственог главног града 1941. године. Док год правосудни органи не изведу кривце за ова злодела пред лице правде, искреног помирења и суживота у овом граду највероватније неће бити. Погоршању свеукупне атмосфере додатно доприносе и изјаве водећих бошњачких политичара поводом поменутог датума који се чак усуђују да Србе пореде са фашистима и приписују им колективну кривицу. Вероватно ће тек у некој будућој генерацији Сарајлија зацелити дубоке ране настале у трагедији грађанског рата, а самим тим и створити елементарне услове за нормалан суживот и међусобно поштовање Срба, Бошњака и Хрвата у овом граду који је некада служио као пример мултиетничности и толеранције и далеко ван граница бивше заједничке државе.