ДОСТОЈЕВСКИ КАО ФИЛМСКИ ЈУНАК У СВАКОМ ПОГЛЕДУ

После  четрдесет и јдног  филма и ТВ серија снимљених по  његовим  делима  ,  дошло је време  за снимање филмске биографије самог Достојевског. Тим  пре што  је  2011. година Русија,  а и цео свет,  прославила јубилеј-190 годишњицу рођења  једног од највећих писаца свих времена.  Телевизијку серију са великим бројем епизода  за   ТВ канал Росија
1.   снимио у једној великој и  раскошној вили поред  Москве редитељ Владимир Хотиенко по сценарију Едуарда Володског,   а улога великог писаца поверена је позантом глумцу  Евгенију Моронову. Радња  филма обухвата период од скоро 3о година од вермена кад је будући класик припадао револуционарном клубу петрашеваца,  па све до почетка  писања Карамазова. 

Живот Достојевског-потресан пример људске  храбрости

Редитељ Хотиенко подсећа да је аутор „Злочина и казне „ имао веома интерсентну биографију у којој је садржано све оно што привлачи данашњег гледаоца:  робију и прогинство у Сибир,  љубав,  новац,  склоност према хазардним играма, губитништво,   стваралаштво,  огорман књижевни успех. Осим тога његов живот је потресан пример људске хтрабрости који може служити за углед. Он може много тога да објасни   што је би било важно за савремено друштво,  истиче редитељ,  указујући посебно на једну занимљиву чињеницу: “Руски менталитет Запад обично нити разуме нити прихвата,  а Достојевског је прихватио као главног руског писца,  што нам говори да његово дело поседује неке универзалне вреднсти које су очигледније него код других,  такође великих руских стваралаца. “ Говорећи за руске медије како ће изгледати аутор „Браће Карамозова „ као филмски јунак,  редитељ је раекао да га интерсују оне чињеница из жвивота генијалног писца које га чине живим човеком,   а не да  буде сличан споменику. “За мене су важне његове слабости,  интересовања,  заблуде,  све оно што ће га учинити блиским нама. И то како је  играо на рулету,  губио и добијао,  како је писао писма женама,  како се понижавао. “ Редитељ ТВ серијала о Достојевксом уверава руске новинаре да његов јунак неће имати ништа зајдничког са оним Фјодором Михаловичем са чувеног портрета сликара Пирева,  који ће се иначе појавити у филму у  тумачењу Александра  Петрова „задивљујуће сличности  са ликом  сликара. ”

Три жене Достојевског
 

Као што је познато,  аутор „Идиота „ је имао три жене,  не рачунајући пролазне авантуре. Прву,  хистеричну,  Марију Исаилову,  која је мужу много јада задала, игра Чулан Хаматова која о свом лику каже: “Ниједан руски писац није могао да се похвали  складним животом који би му омогућио да се у потпуности коцнетрише на стваралаштво. Моја херојина,  Марија Дмитрована,    је ометала свог мужа у писању, радила је све да му загорча живот, мада је то код ње било више несвесно. Они су се упознали у прогонству кад велики писац није већ одавно био са женом, она га је обрлатила  и  забавила га о јаду кад су се  после прогонства настанили у Петрограду,  и поред тога што јој је дао своје срце и очекивао по повтатку са робије да  ће имати у браку неке лирско-мелодрамске односе. У почетку је можда тако и изгледало, био је  пун наде,  а растао се с њом као с другом неком особом. “ 

Друга жена –Ана Сниткина створила мирну породичхну атмосферу,  пгодну за књижевно  стварање, родила му четворо деце

Са другом женом Аном Сниткином  (игра је  глумица Ала Југанова из  позоришта Леком) са којом се писац упозано после авантуре са Аполонаријом  Сусловом,  родила му је четворо деце и створила породичну атмосферу повољну за  писање  која није била оптерећена ни  сећањима на прпогонство ни на брак са хистеричноим Маријом Исаиловом. 

Сам живот Достојевског није био мање интересантан од јунака из неког његовог романа

На филму ће живот Досотјевског изгледати  у ивесном смилсу као љубавна романсирана биогарфија,  а редитељ то објашњава тиме што живот аутора „Бедних људи „. 

није био мање интерсантан од неког његовог романа. Иако  се три пута   женио и уз то „ неговао бројне бочне љубавне  везе“,  Достојевски није био њикакав заводник,  а камо ли,  не дај Боже,  неки Казанова, него обичан човек,  али се о тој страин његовог  живота  веома мало зна,  па  ће,  по речима редитеља, овим тв серијалом покушати да се попуни  празнина  у масовној свести читалаца његових књига. Серијал ће,  како обећава редитељ,  открити и неке мање позанте детаље из живоита аутора „Записа  из мртвог дома „ који би се могли схватоти као сензационални. Његова страст према хазарду није никаква новост,  него опште позната чињеница,  али је итекако занимљва чињеница која се открива у ТВ филму да је пуних 13 година    у аутора “Кротке “ била заљубљена Софија Коврин –Круковска,  будућа Ковалевска, која је према писцу гајила суптилна осећања и о њмеу оставила вероватно најобјетивније белешке у својим сећањима. 

Три филма о Достојевском,  или камера би га волела 

Драматичан и узбудљив  живот аутора “Коцкара “ привлачио је фимске ствароце тако  да  су  о њему пре ове тв серије снимљена три филма,  тачно онилико колико је жена имао  па се и један од њих,  трећи,   зове баш тако “Три жене Достојевског “,  филм Јевгенија Ташкова,  , који је снимљен  пршле године. Први Алекснадра Зархија  је снимљен 1980.  У СССР-у”Двадесет шест дана из живота Достојевског”,  други је снимио Италијан  Ђулиано  Монталдо  пре три  године “Демони    Санкт-Петербурга “. 

Од четрдсет једног  филма њвише “Идиота” – осам 

Од четрдесет једног  филма снимљених  по делима Дотојевског   у највећем  броју  верзија на целолуидну траку је пренет  “Идиот, ”(осам пута),  “Браћа Карамазовиб” И “ Злочин  и казна “ доживели су по шест екранизција,   “ Понижени  и увређени  “, ”Нечисте силе” и  “Кротка”,  су снимљни по  три пута, два пута  “Беле ноћи, ” “Коцкар “,  “Младић “,  “Село Степанчиково “,  а  филмски верзију су имала  и друга дела великог писца : ”Вечни муж”,  “Ујкин сан “,  “Сан смешног човека “,   “Туђа жена и муж под креветом”.  Највећи број филмова снимљен је у СССР-у- 14,  у Русији (старој,  пре Револуције и новој) 9,  у Француској 6,  Италији 3,  Пољксој 2,   и по један филм  у   САД, Јапану,  Великој Британији,  Финској,  Индији,  Мексику,  Швајцарској. Од прослављених редитеља филмове по делима Достојевског су снимили: Акиро Куросава (Јапан), Ричард Брукс(САД),  Бернадо Бертолучи  и Лукино Висконти (Италија),  Анџеј Вајда(Појска). Највећи број филмова по делима руског генија снимио је совјетски редитељ Иван Пирјев -3. 
 

Први филм о неком делу Достојевског снимљен је 1910.  Био је то “Идиот”редитеља Петра Чардишина . Деценијама после Октобатске револуције  дела Достојевског су била забањеан,  Стаљин га није волео,  а Горки је сматрао да “карамазовштина “  квари морал  морал ревцолуционарног покољења,  па га нису ни издавали,  а камоли да су  снимали филмове по његовим  делима. А имао је ко  из плејаде Серегеја  Ејзенштајна.  По мотивима “Идиота”  1951.  филм је снимио велики Акиро Куросва (1951,),  пре тога Француз  Жорж Лапмен(1946. ),  онда је снимљен у Совјетском Савеу: Иван Пирјев (1958. ) У Великој Британији је  1966. . г.. Алан Бриџес по овом роману  снимио телевизијску серију,  у Француској   Анџеј Жулавски  “Луцкасту љубав (1985. ) ,  док је у Индији   1991.  Идиот “  снимљен  као телевизијски  серијал у режији Мани Каула. ”Даун Хаус “ је назив фимске интерпретције “Идиота “снимљене у Русији 2001,  у режији Романа Качанова, а две године касније (2003. ) приказн   је ТВ серија Владимира Бортка  под оригиналним називом романа. 
 

Прва од укупно шест екранизација “Браће Карамазових  настала је док је Први светски рат у коме је била ангажована и Русија увелико трајао: Виктор Турјански је ово најчувеније дело Достојевског “подвргао фимском третману “,  још увек немом,  1915.  г.. Требало је да прође вишеод четири деценије док се још једном Митја,  Иван и Аљоша,  какви су,  да су,  не појаве на фимском платну где их је населио чувени амерички редитељ Ричард Брукс (1958.) Совјетски редитељ   Иван Пирјев који се посветио  филмовању   романима Достојвског, снимио је 1969. своје чивене “Карамазове “ у три дела, а други совјетски редитељи Ринат Григоријев  је 1990. г. направио филм “Дечаци”,  слободну фантазију по роману “Карамоазови”,  док је пре неколико година (2008.)  изашла чешко-пољска копордукција “Браће …”у режији Петра Зеленке. 
 

За преношење на филмски екран  петроградских сновиђења Родиона Расколкјникова ,  лиубав и патњу  руске  Ђоконде,  Соње Мармеладове,  први су се заинтересовали Французи: Пјер Шанал је 1935.  екранизовао ово ремек дело светске књижевнбости, две деценије  касније (1956.) то је поновио  његов земљак Жорж Лампен, који је десет годна раније снимио “Идиота”. Прву руску верзију Злочина и казне  снимио је  1969.  у Совјетском Савезу Лав Кулиџанов,  у  суседној Финској  интерсовање публике за убиство с предомишљајем на подмукао  и свиреп начин не само бабе лихварке него  и њене недужне сестре,   задовољио је 1983.  својим филмом редитељ Аки Каурисмјаки,  а у Русији је 2007. г.  Дмитриј Светозаров  снимио тв серију по овом роману. 

Некима су миле и Нечисте силе

Први од укупно три филма по мотивима Нечитих сила  снимио је славни пољски редитељ Анжеј Вајда у Француској 1988,.   а  друга два су реализована у Рисији: 1992. Игор и Дмитриј Таланкин и 2007.  Феликс Шултес. 
 

За  екранизацију романа са социјалном тематиком” Понижене и увређени “ заинтерсоване су биле три стране државе: Италија у којој је  Виторио Котафави 1958. снимио Тв филм,   у Мескику је Раул Араиси 1977.  г. такође снимио серијал за тв гледалиште, а  1990. го.   по овом роману  снимљен је филм у швајцарско-совјетској копородукцији у режији Андреја Ешпаја. 

По мотивима приповетке Кротка  настала  су три филма:  Аександра Борисова (СССР,  1960.), филм интерпретација Робетта Бресона (Француска,  1969.) и цртанаи филм Петра Думала  (Пољска,  1985.)

“Беле ноћи, ” “Коцкар “ 

 Лукино Висконти у Италији 1957. и Иван Пирјеву СССР-у две године касније    потрудили су се да се  у биоскопским дворанамама на белом,  усамљеном платну забеле Беле ноћи. 

По кратком роману “Коцкар” у СССР-у је Јуриј Богатиренко  снимио  филмску оперу, а Алексеј Баталов,   познати глумац из филма  “Лете ждралови, ”екранизовао је то дело 1972. г.  Снимљене су и две верзије романа “Младић”:    Беранрдо  Бертолучи под називом Партнер (Италија,  1968.) и Евгениј Ташков (СССР,  1983.)Такође две екранизације је доживело и “Село Степанчиково  и његови житељи”: под истим насловом је Лав  Цуцулковски снимио  телевизијски  филм(СССР,  1989),  а тандем Алекснадра Алов  и Владимир Наумов филмску комедију под насловом “Скверна анегодота “ (СССР,  1966.)

Снимани филмови и по другим делим  Достојевског
 

Вечног мужа је екранизовао Јевгениј Марковски(Русија, 1990.), ” Ујкин сан “Константни Војинов(СССР,  1966,),  комедију #Туђа жена и муж под ктреветом “ пренео је на  целолуидну траку Виталиј   Маљњиков (СССР, 1984),  , Алекснадр Петров је  “ Сан смешног човека “претворио у  луткарски филм (Русија,  1992).