СЕКСУАЛНОСТ И ТРАНСЦЕНДЕТАЛНОСТ У КИЈЕВУ

 Неки извештачи са ове поставке отворене ових дана, у својим освртима су сматрали за потребно да успоставе „врућу видео  асоцијативности„ са  голишавим сликама  накинђурених светских туриста који по Риму  трагају за  узбудљивим уметничлким  траговима  еротског надахнућа. Ако у вечном граду  некој белосвтеској скупини  туриста у тренуцима замора, доклолице и помањкања  инспирације, падне на памет да се Богу помоле, неприкладнијег места за молитву неће наћи него што је то  црква Санта Мариа делла Витториа:групу туриста, макар колико били нагиздани, што они по правили и јесу,у њој очекује еротски шок који би узбудио и напаћеног Јова пред смирајем живота. Ту еротску енергију емитује скулптура славноиг Ђанлоренца Бернинија  коју сваки  водич неизоставно уздиже  до „Оргазма  свете Терезе“. Ничега богохулног у „Екстази свете Терезе“, разуме се, нема, али осмех на њеном преосвећеном лицу  у нашем сексулано обасјаном веку  може изазвати само праволињске асоцијацие.

Искричави дијалог различитих сликарских праваца

По речима,Екхарда Шнајдера, куратора изложбе  која се под називом “Сексуалност и трансцедентност” одржава у Пинцхук Арт Центру у Кијеву, ова  поставка “одражава искричави дијалог између различитих сликарских праваца који су изникли на непрегледном  простору између  две крајности: необуздане скесуланости и њене истанчане трансформације у трансцендентност“.

Супроствљање два старинска начела:телесног и духовног

Пошто је кустос Немац, ту се, по свему судећи, без философије није могло проћи. Из даљих Шнајдерових експликација  може се закључити да и један и други појам треба схавтити у старинском  супростављању два начела”телесно-духовно “,на које треба гледати из  новог  теоријског дискурса. Секслуланост, заједно са свим што она обухвата и подразумева:жељу, агресију,деструкцију,  према том тумачењу  лежи у основи оног сензуалног  искуства  на којему почива (или исказујемо жељу  за  тим, што је у овом случају једно те исто) реални свет. У том случају трансцедентност “ подразумева свет с оне стране реалности “. Имајући у виду да се  сама уметност  као таква  састоји из противуречности између материје и идеје,предмета  и слике,живота и маште, по природи ствари  долази  до располућености између сексуалности  и трансцендентности. Отуда је у свакој слици на овој изложби садржан вечити, “искричави дијалог “између сексуланог  и тарнсцендентног начела  и у уметности, и у фолософији, а пре свега у животу.

У трагању за провокативношћу

Посетиоци изложбе, како је замислио кустос Екхард  Шнајдер,требало би да се увере  да се првокативност пројекта не састоји  у томе што се на публику  обрушио  цео “одрон “ еротске ликовне лаве са оног вулкана на Исланду,који је прорадио у невреме.  Ни у скулптури Такаси Муракамија која представља савременог Адама и још модернију Еву  у лику  манекена  супермена који избацују неку вештачку мешавину сперме и млека, није садржана провокатовност пројекта. Не тражите садржај  провоктаивности ни у симулацији порногтрафског видеоперформанса Пола  Макаертија, па све  и да се зове “Месо морнара”, а баш му је то назив,  и никако другачије. Ако  није провокативност ове поставке садржана у развратним медцинским сестрама  Ричарда Принса и Мауриција Кателана, те ругајућим добацивањима које према њима лансирају милицајци  Иље Чичкана, онда је посетиоци стврано тешко могу докучити. Није ни у њима,као што је нема ни гејском кичу Елмгрена и Драгсета. Кад већ није у њима,да  се није можда провокативност скрила у разголћеним “примерцима  као на длану “Бориса Михајлова, или  се притајила у отворено еротским, без обзира на сву апстрактност,скулптурама и објекатима  Луиз Буржуа, Анет Месаже,Сари Лукс  и Метју Барни, да их  не набрајамо, пошто их и нема више.

Кустосова  ликовна теорема коју је трабло доказати

Осим, наравно, Јана Фабра,па су посетиоци коначно одаханучи надајући се да се   провокативност овог пројекта  уселила  баш у  његове  инсталације саздане од крхотина надгробних плоча  на којима  времена на   ејакулира персонал  окупљен у “Фонтани мира као млади сликар “ који очито намере нема ине него да се огласи као пародија класичном делу Брјуса Наумана  под називом “Прави уметник  помаже свету откривајући му мистичне истине “или пак “Прави уметник-то је забавна,  светла Фонтана”. Али, авај! Ни ту посетилац није успео да “поентира” налазећи најзад, у последњим тренуцима пре истека времена са којим успева да контактира његов нервни ситем, провокациону поруку  коју му је поштар, то јесте куратор изложбе Немац Екхард Шнајдер,оставио у естетско сандуче емоција. Малодушни посетилац,већ скхрах уверењем да никад неће успети пронаћи праву првокативнност због које се кустос Шнајдер  одлучио на отварање овог ликовног кампа секслуално избеглих и трансцендентно привремено расељених сликарских талената и  модела,узгред је свратио до “павиљона “Тина Сегала у којему он тренира таленте  и обожавоце свог перформанса,статисте, да се непрекидно љубе, а и грле, са послдњом надом, већ увелико у одлазећем стању, да ће, ко зна,(никад не реци никад), баш ту наћи одгонетку своје запитаности. Пошто ни ту  није затекао очекивану провокативност, посетиоцу је остало једино да зкључи како је она садржана у накани кустоса да на овој  изложби-теореми, учини видјивим  како  ни савремном сликарству не недостаје способност да тим телесно- сексуалним језиком говори о трансцендеталном. Што је и требало доказати.

Џеф Кунса као главни јунак ликовног сексуалног попришта

Реално би било очекивати, резонују посетиоци упућени у тајне тематског круга у коме су настали експонати са ове изложбе и по којима се, као по свом атељеу, сигуирно крећу њихови створитељи,  да би за главне јунаке овог ликовног попришта сексуалних мотива и трансцедетаних мисли понорница, могли бити номиновани пре осталих  Хероси Сугимото са својим узвишеним мистичним пејзажима, а ако не баш он, онда свакако Аниш Капур,са пластиком еротских форми и цветова која нагиње ка  индуистичким представама о односима  материје и духа, имајући у виду да се духово у савременој уметности углавном тражи у езотеричним призорима Истока. Али мимо свих оечеквања зналаца,  галвни јунак  “Сексуланости  и трансцендетности “  постао је  и остао Џеф Кунс, зато што је кусотс Шнајдер –баш тако хтео будући да он генијално разобличује хладни и механички еротизам  који  се” раскомотио “ у темељима  савремене  културе, потрошачких навика, на примерима најпотрошније робе –кича и порнографије.

Сепаре мини ретроспктиве америчких скандалиста

У оквиру ове поставке која ниједног посетиоца не оставља равндушним,уприличен је “сепаре “ са  мини –ретропскетивом америчких скандалиста  са разним експонатима почевши од  предмета из чувене серије “ Урађено на небесима “ са сликаром  Џефом Кунсом и његовом тадашњом супругом  Чичолином  у улози порнозвезде,па све до последњих ремек дела колосалних зечица и разнобојних брилијаната начињених од нерђајућег челика. Остаје отворено питање да ли може гледалац следећи кураторову  поетику и естетику на блиставој површини изложених експоната видети нешто што би могло подсећати на трансцендеталност, или примећује само сексуаност као на “Екстази свете Терезе “ у храму “Санта Мариа делла Витториа” у Риму,питање је сад. Можда је баш  због  могућих вишесмислености одговора на то питање, група “АЕС+Ф”веома цинично  демострирала деловање грубе реалности на уметнички  чин тако што је унутра Бесарабијског вашара, који се налази поред Пинцхук Арт Центра, обесила огромни екран са кадровима  на коме емитују кадрове из свог “Пира Трималхиона”. Тако се изнад глава понижених и увређених смењују и вијоре  сцене слатког,нереалног живота попут лепршања застава  победе, ако не баш трансцендеталног начела, оно у крајњем случају -  естетског.