Мадона помирења

Историја је претворила тај цртеж у икону, која никога не оставља равнодушним. Стаљинградска Мадона, нацртана уочи Божића 1942. године, после више година је постала симбол помирења. Данас се она чува у Берлину.

Комадићем угља ју је нацртао на полеђини географске карте немачки лекар Курт Ројбер као наду осуђених на смрт људи. Мадона је пригрлила дете, она зрачи љубављу и нежношћу. На њеном је лицу осмех. Крајем децембра 1942. године, судбина Немаца код Стаљинграда била је предодређена. Управо зато је цртеж урамљен кратким као пресуда натписом: Божић 1942. године у котлу. Тврђава Стаљинград. Има тамо и других речи, - прича часна сестра Спомен-цркве цара Виљема Корнелија Кулавик.

- Ројбер је написао на ивици цртежа речи из Јеванђеља по Јовану: Светлост. Живот. Љубав. Кад се полази од јеванђеоског значења тог цитата, Рођење тог Детета доноси Светлост Живота, онда се то може третирати као могућност за људе да најзад науче да другачије живе једни са другима, да другачије замисле свој живот. То га је највише узнемиравало. Он је нацртао ту слику за своје другове, који су се заједно с њим нашли у безизлазној ситуацији, када су се захваљујући тој Мадони сетили како је требало да живе да би добили утеху.

О самом аутору цртежа није много познато. Много више причају о њему његови радови, који се сада чине симболом, - уверен је аутор књиге «Стаљинградска Мадона. Рад Курта Ројбера као сведочанство помирења» епископ Мартин Крузе.

- Курт Ројбер је умро у руском заробљеништву када је имао 38 година. Он је био свештеник, лекар и сликар. Он је имао те три професије, мислим да је имао среће, што је у Стаљинграду лечио Русе, заробљене између две линије фронта. Он их је сликао. Сачувано је 150 његових цртежа. Они су знак човечности, унутрашње снаге, која му је омогућила да у несрећи Стаљинграда открије руску душу. У том смислу је то заиста знак помирења, што је Стаљинградска Мадона остала у сећању и све до сада привлачи пажњу.

Буквално неколико дана пре немачке капитулације цртеж је био послат породици Ројбера. У писму деци он је написао: Мадона, насликана у утврђењима, припада свима вама. У току дужег времена је она била у породици Ројбера, међутим, 1983. године су деца одлучила да је предају у Спомен-цркву цара Виљема у Берлину. (Црква је била много оштећена 1943. године. После рата су одлучили да је не обнављају, већ сачувају у таквом изгледу као споменик). Зато су речи Ројбера упућене свима, ко овамо долази, - испричала је у интервјуу Гласу Русије часна сестра Спомен-цркве цара Виљема Корнелија Кулавик.

- Слика је постала икона, јер је она одраз нечега, што је много веће од реалности. То није само уметничко дело, она преноси искуство вере. Ова је слика прави ратни споменик и симбол мира и помирења. Мене занима, како може да се та прича објасни младима да би схватили њен значај. Примећујем да помоћу ове иконе они стичу сасвим нову визију, она нагло пружа одређено схватање. Прво они је само гледају, осећају топлину и заштићеност, којима она зрачи, тек после тога им причам о судбини Курта Ројбера и историјату њеног настанка.

Током година је Стаљинградска Мадона успела да уједини различите земље. Једна од копија је била предата у Велику Британију, данас се она налази у англиканској саборној цркви у Ковентрију, друга је у знак помирења поклоњена саборној цркви у Волгограду. У католичкој цркви Волгограда се чува Стаљинградска Мадона у дуборезу. У самој Немачкој она је давно постала симбол помирења, - признаје епископ Мартин Крузе.

- Данас је та слика привукла велику пажњу, јер све до сада многи људи сазнају о Стаљинградској битки од родитеља или бака и деда, или су је сами преживели. Она је позната и ван Немачке, например, у Енглеској и многим другим земљама, где је важна тема мира и помирења. Срећан сам што и ван Немачке, у Русији су очувани интересовање и захвалност другој Немачкој – не оној, која је донела рат, већ оној, која ја сачувала људско лице и схватила руску душу. То је Божији дар.

Александра Дибижева,