Гојко Перовић: Црна Гора од Јадрана до Дурмитора

 Преносимо текст колумнисте фашистичког билтена Миодрага Перовића који у слободно вријеме пише и за један бивши србски портал. Текст не препоручујемо малољетним лицима, људима осјетљивог стомака односно поклоницима етике, логике и истине уопште.

+18

Бог је дао да ових дана посјетимо Солун, древни град, и у њему србско војничко гробље – Зејтинлик, споменик историјске побједе србског народа у Првом свјетском рату. Тамо леже кости око [8.000] солунских ратника који су своје животе дали за живот и слободу својих ближњих. Јуначки подухват цијелог једног народног покољења, започет побједама на Церу и Колубари, настављен херојским преласком Албаније, окончан је овдје пробојем Солунског фронта, догађајем који има сва својства велике духовне и историјске тајне коју називамо – Васкрсењем.

Војска која је посустала на Проклетијама, која је потонула у Плавој гробници, васкрсла је и побиједила је, овдје код Солуна, своје немоћи и непријатељско оружје. Има од тада 95 година…Није баш било ни тако давно… Дивим се подвигу србских ратника, подвигу који је пао у заборав, у прашину бројних пораза и страдања који су услиједили потом.

Лијепо уређено и добро чувано србско војничко гробље, својом монументалношћу и својим духовним миром, до данас одолијева том забораву, и не само да одолијева, него сваком посјетиоцу улива снагу најјачег могућег свједочанства које људи могу једни другима подарити – а то је свједочанство увјерења да „већу вриједност од мог сопстваног живота представља – твој живот“. Христолика жртва србских војника испуњава свако хришћанско срце радошћу и усхићењем – колика може бити снага љубави и родољубља.

Него, шта ради један свештеник из Црне Горе на србском војничком гробљу? Рекло би се као да нијесам обавјештен о најновијој црногорској скупштинској формулацији која ту српску војску ( ту исту војску са Солунског фронта ) назива окупационом? Дакле, шта ћу ја на гробљу воске која ми је окупирала земљу? И још се дивим њиховој побједи?

Е па неко не говори истину. Или наши скупштинари, или они гробови у Солуну. Јер кад се прошетам ти гробљем и видим имена тих солунских јунака ја тамо видим Црну Гору. Цијелу Црну Гору од Јадрана до Дурмитора. Читам презимена погинулих солунаца: Вујановић, Ракочевић, Ђукановић, Кривокапић, Пејовић, Вранеш, Мустур, Булатовић, Мартиновић…. и да не набрајам. Има их још.Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића…То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Крађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним родољубљем Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора.

Питам се само шта би било да су они, ти дивови и хероји, којим случајем остали живи, да нијесу своје кости оставили код Солуна? Шта би било да су они, као побједници, као војници Србије, дошли крајем 1918.г. у Црну Гору? Да ли би и они данас били окупатори, или је заиста боље што их је јуначка смрт сачувала од ове данашње црногорске трагедије подјела и братског дијељења? Оно што знам сигурно – њихови гробови говоре више и снажније од наших савремених скупштинских резолуција, и снага тих гробова трајаће дуже од савремених црногорских подјела. Амин.

Кад смо одлазили са Зејтинлика, испратио нас је дивни старац Ђорђе Михајловић, чувар гробља, обучен у војничку униформу србијанског војника. Овај старац је син Ђура, а унук Сава, који су такође чували ово гробље. Саво Михајловић, Ђорђев дјед је оснивач србског војничког гробља, један од солунских војника, који је учествовао у сахрани својих другова а по смрти 1928.г. и сам је сахрањен на овом мјесту.

Е да, Михајловићи су из Грбља. Још један разлог да грађани Црне Горе обиђу Солунско војничко гробље. Јер, и Грбаљ је у Црној Гори. И у Црној Гори, а и у Солуну. И ту нема преправки.

(Гојко Перовић)