Ко распирује мржњу код младих муслимана?

 Тако смо наишли и на снимак предавања које је човјек најављен као публициста, новинар, књижевник... одржао пред младим и нешто старијим Муслиманима. Толика произвољност, острашћеост и намјерна нетачност; иначе би заслужила намјерну игноранцију, да није изречена пред „Младим муслиманима“ и да не распирује вјерску мржњу међу братским народом.

Ево пар ријечи о томе...

Удружење „Млади муслимани“ покренуло је иницијативу да се 9. јануар, Дан Републике Српске, прогласи за дан сјећана на геноцид над Бошњацима. Ово за даље има циљ проглашење Републике Српске за геноцидну творевину, односно непомирљиво везивање за исти датум и прављење раздора између православних и муслимана у БиХ до далеко у будућност.

Тиме би се оспорило њено постојање, уз то што се Република Србска се од стране „Младих муслимана“, пореди са Хитлеровим Трећим Рајхом, а њене институције са нацистичким.

Укратко о организацији „Млади муслимани“

Основани су 1939. године као панисламистичка организација. Након њемачко-италијанске инвазије на Краљевину Југославију и стварања Независне Државе Хрватске, организација остаје лојална усташкој власти. Сарађује и са злогласном Ханџар дивизијом, а у контакту је била и са јерусалимским муфтијом Мухамедом Амидом ел Хусеином, основачем поменуте дивизије. Слика говори хиљаду ријечи:

Алија Изетбеговић био је припадник Ханџар дивизије, а након Другог свјетског рата постаје један од најистакнутијих вођа „Младих муслимана“, а организација одлази у илегалу. Због своје ратне прошлости од комунистичких власти бива осуђен на три године робије. Поред њега, комунисти су ликвидиралиу или затворили више представника „Младих муслимана“, због њихове сарадње са фашистима и усташком НДХ.

„Млади муслимани“ 1970. године илегално штампају „Исламску декларацију“ Алије Изетбеговића. Њоме ће јасно бити речен став младомуслимана, а биће и једно од дијела које је идеолошки водило муслимане у грађанском рату у СР Босни и Херцеговини. Деведесетих година „Млади муслимани“ обновиће свој рад.

Да би слика била нешто јаснија о младомуслиманима, ево шта је о њима мислила Исламска вјерска заједница, на сабору 14. августа 1949. у Сарајеву:

„У посљедње вријеме, под плаштом тобожње вјерске занесености, поново је покушала да дјелује непријатељска организација „Младих Муслимана“, која је своје илегалне групице организовала, радила на обарању народне власти и спремала терористичке нападе ради остварења својих одвратних и издајничких циљева. Панисламизам, парола с којом су наступали „Млади Муслимани“ за вријеме окупације а и данас, јесте парола империјализма с којом империјалисти наступају свуда гдје хоће да ломе ослободилачке покрете народа у исламским државама или гдје разбијају јединство и слогу муслимана који живе у сретној заједници са браћом осталих вјероисповијести.“

Шта је геноцид?

Основна карактеристика која неки злочин означава злочином геноцида, јесте изражена намјера да се уништи нека национална, вјерска, етничка или расна група. Срби у БиХ нису имали намјеру да истријебе Муслимане и Хрвате.

Нема нигдје докумената или закона који су уперени против несрба, као што су постојали у НДХ закони против Срба и Јевреја. У БиХ се десио грађански рат, а у том рату било је злочина на свим странама. Према томе, не могу се само Срби кривити за злочине, а није згорег нагласити у име истине да су прве цивилне жртве у БиХ били Срби.

У име антифашизма:

Своје предавање мр. Фатмир Алиспахић, започиње причом о антифашизму. Занимљиво, да „Млади муслимани“, у чијој организацији је одржано ово предавање, носе жиг фашистичке организације из Другог свјетског рата. Како смо горе видјели, били су повезани са муслиманском СС дивизијом.

За Дејтонски мировни уговор мр. Алиспахић каже да је „уважио геноцид над Бошњацима“ и да је „наградио оне који су креирали и реализирали геноцид“. Дакле, овдје се пропагира антидејтонска идеја. Дејтон је довео до завршетка грађанског рата у Босни и Херцеговини, па би према томе било опасно поткопавати га. Сваки искрен човјек, који жели мир и суживот, не би требао да руши споразум који је прекинуо крвопролиће.

Алиспахић замјера остатку Свијета да „Бошњацима није дао да се бране“. Као да је нека чудна амнезија пала на господина Алиспахића, кад се не сјећа да су стране силе у операцији „Опреми и обучи“ помагали управо босанске Муслимане. Такође заборавља, да је НАТО бомбардовао српске војне положаје у БиХ. Заборавља и на санкције које су довеле и до умирања тек рођених беба у Бањој Луци.

Шта више, тврди да је остатак свијета „судјеловао у геноциду у Сребреници“. Овим ријечима цијели свијет је назван геноцидним. Најблаже што можемо рећи за овакву тврдњу, јесте да је неозбиљна. Неозбиљност се види и из тврдње да је „геноцид у бићу Дејтонског поретка“. Толико острашћености се не може наћи ни код неонацистичких организација.

Набрајајући шта је све геноцид, мр. Алиспахић заборавља да се све то десило и Србима у БиХ. Међутим, он то оправдава политиком СДС, СПЦ и српске академске елите и њихових планова. Дакле, сами су Срби криви за своја страдања у БиХ. Мислимо да би оваквом демагогијом био задивљен и Гебелс. Срби су криви и за геноцид над Муслиманима и Хрватима, а заборавља да спомене агресију хрватске војске на БиХ и злочине у Сијековцу и Босанском Броду.

Али како ће споменути то, кад су касније Муслимани са Хрватима ратовали против Срба. Ради бољег схватања ситуације у БиХ деведесетих година, доносимо ријечи познатог социолога Есада Ћимића, о говору Алије Изетбеговића пред рат у Фочи:

„Изетбеговић је изговорио фаталну реченицу: Не слажем се да буде исламска држава, ми хоћемо државу Босну и Херцеговину свих народа и народности, јер Муслимана је још мање од 50%. Из њега је проговорила његова Исламска декларација у оном, негативном дијелу и рекао сам тад супрузи: рат је неизбјежан...“.

„Природни отпор“ Армије БиХ

Пошто су Срби приликом креирања и извршавања геноцида наишли на отпор Муслимана, они су, по ријечима мр. Алиспахића, природним путем настрадали. Дакле, мучени и убијани Срби у Сребреници, Братунцу, Мостару, Сарајеву, Сијековцу, Броду, и другим стратиштима су умрли природним путем. Ево једне фотографије која показује ту природу:

170. година „геноцида“ над Бошњацима

Алудирајући на „Начертаније“ Илије Гарашанина, Алиспахић тврди да су Срби заједно са својом политичком и културном елитом спроводили геноцид над муслиманима последњих 170. година. Без имало обзира, шире се историјски фалсификати, и ствара се мржња код муслимана не само у БиХ, него широм свијета према Србима.

„Начертаније“ није никакав геноцидни програм, већ план ослобођења и уједињења свих Срба и осталих словенских народа на Балкану у једну државу. Тадашња кнежевина Србија требала је бити Словенски „Пијемонт“ на Балкану. Да нема говора о плану за истребљење муслимана у БиХ, говори и овај цитат из „Начертанија“:

„осим тога могла би се као трећи степен штампати кратка и обшта народна историја Босне у којој не би се смела изоставити слава и имена неких мухамеданској вери прешавши Бошњака. По себи се предпоставља да би ова историја морала бити списана у духу славенске народности и са свим у духу народног јединства Срба и Бошњака.“

Видимо да се овде говори о сродству и јединству народа у Србији и БиХ без обзира на вјеру.

Муслимански историчар Енвер Реџић је у својој студији „Sto godina muslimanske politike, Sarajevo, 2000.“, упозорио да није продуктивно да Бошњаци свој идентитет граде на тези вјековног геноцида.

Историјски фалсификати мр. Фатмира Алиспахића

Најочитији историјски фалсификат изречен на овом предавању, јесте бројка да су Бошњаци изгубили 200.000 људи у грађанском рату. „Центар за истраживање и документацију“ на челу са Мирсадом Токачом, утврдио је, да је у грађанском рату у БиХ, укупно страдало 96. 895 људи, од чега 57. 696 (59,6%) војника и 39.199 (40,5%) цивила. Дакле, укупне жртве Срба, Муслимана и Хрвата дупло су мање, од бројке коју је изнио Алиспахић само за Муслимане.

Спомиње да је у Сарајеву погинуло 11.000 становника, али нигдје не помиње да је међу њима било доста Срба из Сарајева који су страдали од Муслимана. Нема осврта на огроман број затвора у Сарајеву за Србе, приватних и државних, у којима су они били мучени и убијани.

Спомињући нападе на муслимане послије стварања Краљевине СХС, заборавља да каже да су то били напади израбљиване хришћанске раје (православци и римокатолици) на муслиманске земљопосједнике. Потлачена раја која је дочекала слободу, хтјела је и прекид феудалних односа у БиХ који су постојали и почетком 20. вијека. Власт Краљевине СХС слала је војску и жандармерију да смирује рају, али треба споменути да је то био масовни социјални бунт, а не вјерски или етнички сукоб.

За Југословенску Војску у Отаџбини, познатом под називима равногорци или четници, каже да је злочиначка и геноцидна. Међутим, заборавља да су вођу те војске, генерала Драгољуба Дражу Михаиловића, западни савезници сматрали за вођу отпора фашистичким силама. Заборавља одликовања која су додјељена Михаиловићу од западних савезника.

Али можда се све ово уклапа у причу да је цијели свијет геноцидан. Можда сљедбеници СС Ханџар дивизије с њихове тачке гледишта сматрају злочинцима западне савезнике, јер су се борили против њихових савезника Нијемаца, Италијана и Хрвата.

Говорећи о 103.000 страдалих Муслимана у Другом свјетском рату, каже да су углавном страдали од четничке руке. Међутим, нигдје не каже колико је муслимана страдало у војним формацијама НДХ као и СС дивизијама, у борби против антифашиста. Не каже колико је Муслимана страдало у партизанским јединицама.

Пропушта да каже да је неколико хиљада Муслимана било у четничким јединицама.
Такође, оно најважније, заборавља да спомене злочине Муслимана над Србима што је доводило и до србских одмазди над Муслиманима. Овим не желимо да оправдамо злочине који су подчињени над Муслиманима, али исто тако морамо знати све чињенице које говоре о међусобним сукобима Срба и Муслимана.

На крају, мислимо да је бројка од 103.000 погинулих Муслимана преувеличана. Проценом пописа „Жртава рата 1941-1945“ из 1964. године, следи да је у БиХ укупно страдало између 217.071 и 228.643 Срба, између 50.076 и 52.759 Муслимана и између 12.420 и 13.086 Хрвата. Дакле, знатно мања бројка од оне коју је изњео Алиспахић.

Говори се о „Бошњачком антифашизму“, али хајде да видимо како то изгледа у бројкама. Национална структура страдалих партизана у БиХ је оваква: Срби 78,12%, Муслимани 15,99%, Хрвати 4,63%. Треба напоменути, да су у прве три ратне године Муслимани слабо прилазили партизанима. Када је постало јасно да Хитлер губи, тада Муслимани као и Хрвати у БиХ масовније прилазе партизанима. До тада су Срби чинили апсолутну већину у два покрета отпора, партизанском и четничком.

Истиче се како је у Фочи страдало много Муслимана, што је тачно, али и ту се барата разним бројкама страдалих. Овдје ћемо изнијети бројке страдалих људи у Фочи, за које се тачно зна име, презиме, мјесто боравка итд. дакле број није коначан: Муслимани 4.924, Срби 1.046, Остали 60, укупно 6.030. Треба напоменути да у ове бројке спадају и цивили и војници, као и да су одговорни за њихова страдања из разних војних формација.

Апсурдно звучи прича о великосрбским комунистима у СФРЈ, када знамо да је комунистима главни непријатељ била, како су је они називали, великосрбска буржоазија. Питамо се само, како то да великосрбски комунисти нису Србији припојили Македонију, БиХ и дијелове Далмације, Славоније у којима живе Срби, те читаву Црну Гору?

Како су допустили стварање муслиманске, црногорске и македонске нације? Како су дозволили широку аутономију до републичких ингеренција Војводини и Косову и Метохији? Зашто су улагали у БиХ, и остале заостале дијелове СФРЈ у којима Срби нису били већина?

Све ово комунисти су замјерали тобоже великосрбској буржоазији. Зар је и парола „слаба Србија, јака Југославија“, била великосрбска пропаганда? Иначе, она се приписује Лазару Колишевском, македонском политичару и касније дисиденту. Стварно, свашта има да се чује на овом предавању, али врло мало вјеродостојних и неизокренутих ствари.

Закључак

Надамо се да оваква хушкачка реторика, неће распламсати мржњу код Муслимана према Србима. Такође, надамо се да Срби на овакву реторику неће одговорити мржњом према Муслиманима. Босна и Херцеговина је сложена држава, и треба гледати да ситуацију у којој се налази не чинимо још сложенијом.
Зато овај напис завршићемо стиховима пјесника Омер бега Сулејманпашића:

„Па носи му поздрав вјерни
Зарад среће, братског гледа,
Крв нас веже, а не д'јели
Вјера Христа, Мухамеда.“