ПРАВОПИСНА НОРМА О ДВА ПИСМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ КОНАЧНО РУШИ СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ

 

Тражимо од Министарства правде и државне управе да се донесе уредба о томе да странке у судским поступцима морају своје поднеске писати ћириличким писмом када користе србски језик. Ово због тога што судови или не знају да тумаче уставне и законске одредбе о језику и писму, или свесно спроводе стари необјављени титоистички државни програм рушења националног идентитета србског народа његовом латинизацијом. 

Обавестили смо Привредни суд у Београду ( ПСБ) да се не можемо изјаснити о Предлогу решења за ивршење у предмету Ив-3646/2013 јер га је поверилац написао хрватском латиницом у србском језику, а ми не желимо да кршимо Устав Србије по коме су у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо. 

Суд није предузео потребне мере да исти документ добијемо на ћирилици, него је прихватио латинички документ повериоца и казнио нас одлуком да платимо трошак извршења. 

У свом одговору VI Су бр. 90/2013 -2 од 21.05.2013. ПСБ уопште не помиње следећу уставну норму о језику и писму ( члан 10 ) :

 

„У Републици Србији у службеној употреби су србски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“ 

 

Дакле, Уставом је заштићена ћирилица ( од оне латинице која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској), и то тако што се уз србски језик веже само ћирилица. И том везом се још једном ставља до знања да је службено писмо србског језика само ћирилица.

 

ПСБ је у одговору признао да је одредбом чл. 6 ЗПП, став 1, суд обавезан да парнични поступак води на србском језику и да користи ћириличко писмо, али тврди да обавеза коришћења ћирилице уз србски језик не постоји за странке. Такав став је неоснован из следећих разлога :

Прво, странке су саставни део парничног поступка, без којих он не може ни постојати, па је очигледно да се обавеза коришћења ћирилице уз србски језик не може односити само на суд, него и на странке. 

Друго, чланом 2 Закона о службеној употреби језика и писама, који почиње реченицом „Службеном употребом језика, у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писама …“, што значи да је израз „службена употреба језика“ исто што и „службена употреба језика и писама“. Даље, чланом 6. Закона о службеној употреби језика и писама одређено је : „Свако има право да у поступку пред органом, односно организацијом која у вршењу јавних овлашћења решава о његовом праву и дужности употребљава свој језик и да се у том поступку упознаје са чињеницама на свом језику.“ То значи да се не може истовремено остварити и наше право да будемо обавештени  на ћирилици, и право друге стране да нам свој захтев преко суда исказује хрватском латиницом, из чега произилази обавеза обеју страна у спору да своје поднеске достављају суду на  ћириличком писму. 

И, треће, најпоразније по правну струку, суд не разуме основни смисао уставне норме  само једног писма у србском језику као заштиту и једини спас србског писма, а не држање ћирилице у државном кавезу, обавезивањем само државних чиновника да се служе србским националним писмом. Јер, по природној и општесветској законитости два писма не могу опстати у једном језику, па важи једнакост : србска ћирилица + хрватска латиница данас = хрватска латиница сутра. Супротно од овога што судови чине, Устав их обавезује да законским мерама утичу на србски народ да се ослободи ватиканско-југословенско-титоистичког латинског јарма, који је смишљен да сруши ћирилицу као последњи бастион одбране србског националног идентитета .

      Кад би постојала уређена србска држава која брине и о правима србског народа, а не само о правима националних мањина, она би поступила као Хрватска . У њој не постоји апсолутно ниједан јавни ћирилички испис, али је законом о парничном поступку и теоретски онемогућено коришћење ћирилице јер је она исто што и Србин, и то овако :

 

                                                              Članak 104

 

Stranke i drugi sudionici u postupku upućuju svoje tužbe, žalbe i druge podneske na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu.

 

Уместо да и Србско законодавство у Закону о парничном поступку такође кратко и јасно  каже да странке упућују суду поднеске на ћириличком писму кад користе србски језик, оно мути и муља раздвајањем србског језика од србског националног писма  да би подржало антисрпску и неуставну правописну одредбу Матице српске о два писма  у србском језику, која води елиминацији ћирилице. Оно то ради толико отворено  да се Законом о трговини изричито наводи да се у србском језику могу користити ћирилица и латиница, иако не постоји ниједан производ означен ћириличким писмом.

 

Да је држава кренула у обрачун са ћирилицом као препреком европској будућности Србије, види се и по томе да пре коју годину суд није смео да не прихвати захтев Горана Давидовића да му се пресуда достави на ћирилици, а сада практично кажњава странку зато што она инсистира на свом праву на ћирилицу.

 

Правна струка може правдати оволику своју издају ћирилице само тиме што је још већа издаја интелектуалне „елите“ у србским земљама по питању писма, а нарочито лингвистичке . Она се својом антисрбском и неуставном правописном нормом о два стандардна писма у србском језику у Правопису Матице српске из 2010.г. (главни редактор Мато Пижурица испред Матице ; главни редактор Иван Клајн испред САНУ),  јавно супротставила уставној норми о једном писму у србском језику . Те установе, српске само по имену, и њихови наведени лингвистички прваци, учинили су да је поменути Правопис Бондстил хрватске латинице у србским земљама. Они замајавају србски народ да може опстати ћирилица у двојству са латиницом, иако је ћирилице у јавном животу Србије  данас већ мање од 10%, него само треба да се поправи Закон о службеној употреби језика и писама. А права истина је у томе да су они ћутали када је доношењем неуставних Статута Војводине и Закона о службеној употреби језика и писама први пут у историји уведена  ова хрватска латиница у србски језик.

 

И најпосле, сваком национално свесном Србину би требало бити јасно да ћирилица не може опстати ако држава не укине наведену антисрпску и неуставну правописну норму о два писма у србском језику, кад је оволико рвање присталица и противника српске ћирилице и хрватске латинице и у самом србском правосуђу.