Почетна страница > Новости
Кошарић Александар
Роман Миломира Краговића "Деца олује", у издању "Новости", књига о којој ће се гласно ћутати!

Деца олује : Ожиљци у души и памћењу!

ЧЕСТО "разборитији" критичари и писци говоре да о ратним сукобима на просторима бивше Југославије није добро писати јер не постоји "дистанца" са које се све то може разумно сагледати. Једино није јасно да ли те дистанце треба да буде у односу на пословични српски самозаборав, истину, трагедију, идеолошка и међунационална "поравнавања" или у односу на разум, кога у рату најмање има. Свеједно је који ће се синоним за интелектуални кукавичлук изградити.
Деца олује : Ожиљци у души и памћењу!
11.08.2013. год.
Истини за вољу, књиге које су се на овим просторима (на свим странама) појављивале и које су покушавале да досегну најдубљи и највиши аспект ратне трагике "човека који је увек на губитку" (Селимовић) или "поражено човечанство" (Андрић) углавном су, уз часне изузетке (Владимира Кецмановића, Мирослава Тохоља, Бориса Дежуловића, Семездина Мехмединовића, Дамјана Шинегоја...) биле на нивоу мало повишеног публицистичко-новинарског дискурса. Зашто? Свакако не због непрепознавања "дистанце", много више због непрепознавања граница, не оних за које се здушно гинуло, већ оних суштинских - граница између добра и зла.

 Они који су расли на партизанској књижевности сматрају их апсолутним, они други их не виде, "грађани" их сматрају непристојним, а они трећи, који су за њих и због њих пострадали, не желе да причају о њима. И где је ту књижевност? Можда управо у неиспричаном, у оном што се жели дочарати симболом, осећајем, метафором, специфичним познавањем људске душе, карактером трагике и трагиком карактера.

Зато је вероватно Миломир Краговић у роману "Деца олује" кренуо тим неизвесним путем осветљавања судбине дванаестогодишњег дечака Драгана Миоковића (у роману Марко Милојковић) који је у августовском погрому Срба из Хрватске довезао трактор у коме је била његова породица и све оно што је остало од њихових живота и успомена.

Нема сумње да Краговић у тој слици страдања и њеном примарном симболу налази "чвориште значења" - пут романа који ће се вешто провући између свих замки и потенцијалних обрачуна са кривцима и јефтиног сентименализма. Преемотивни карактер успомена, непоузданост и болност сећања је смер којим писац враћа у прошлост свог главног јунака, док прелистава породични албум, покушавајући да поново одговори на питања на која му је до тог времена живот више пута дао непорециве и експлицитне одговоре. Али, то нису ни питања и одговори накнадне памети, прихватања категоричких судова стварности и искуства, већ питања добра и зла, без националног предзнака и очекиваних медијских истина црно-беле слике рата.

Самим тим што контекст у који Краговић смешта главног јунака и примарну слику рата није дефинисан само националном топографијом већ пре свега културолошком детерминисаношћу Срба у Хрватској, њиховим континуитетом трајања на тим просторима који се управо у том аспекту најбоље види и очитава.

Зато се може рећи да Милојковић има два детињства; прво које полако постаје химерична и утопистичка слика неких предела у чије постојање више није ни он сигуран, и друго, у које долази трактором са остацима бившег живота и у коме га чека живот у преидеализованој Србији, у којој често постаје кривац за оно што су други њему урадили.

Непорецивост судбине и дечја и младалачка перспектива коју Краговић успешно гради управо су најдиректније и најтрагичније слике унутрашњих и спољашњих сукоба. А у судбини једног "безименог" страдалника јасно се очитава судбина читавог народа, детиње отворено и јасно, са најдубљим ожиљцима у души и памћењу.


ПРИЧА О ИСТИНИ

"ДЕЦА олује" су на правом путу откривања одговора зашто је "Олуја" за један народ трагедија, а за други епохална ратна победа? Над ким? Над собом или над оним другим који је много више "ти" него што то жели да се призна. Зато гласови који се већ чују као мазохистичка потреба да "жртва оправда џелата"; "Да ово није роман против Хрвата" јесу смешна констатација која ни са књижевношћу а ни са животом нема никакве везе. Не може се бити против народа, бар то разуман човек не може и неће. Ово је роман против оних који су у другима видели дојучерашњег себе и њиховим покушајима да тог и таквог себе што пре убију. Ово је прича о онима који су се другачије звали и крстили и то је био њихов грех и онима којима је та "различитост" дала за право да убијају. Ово је роман о онима који знају и онима који су заборавили да је Бог један и да се истина, пре или касније, покаже у својој величини и непорецивости.


  • Извор
  • Новости


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

19. маја на београдском аеродрому упокојио се јеромонах Роман (Матјушин) — песник са гитаром, монах и човек који је Србију носио дубоко у срцу....


9. маја 1945. године у 00:43 по московском времену у Берлину је потписана безусловна капитулација нацистичке Немачке....

У Москви је представљен пројекат споменика пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, који ће бити постављен на југу Србије....


У свечаној и достојанственој атмосфери у Руском дому у Београду, отворена је изложба поводом великог јубилеја: 110 година од формирања Прве српске добровољачке дивизије. Ова изложба окупила је љубитеље...

Izložba slika tri umetnice - Irene Lazić, Ružice Mitrović i Ivane Stanisavljević Negić biće otvorena u četvrtak u Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju. Otvaranje izložbe je zakazano za 18....


Џингисиди, како се називају потомци великог освајача, чинили су политичку елиту моћне монголске државе Златне хорде....


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Пружите запосленима врхунску исхрану уз Ордера - Топли оброк

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА