Нова руска ракета може да заинтересује Кину

На авиосалону МАКС-2013. први пут је приказана нова руска ракета за противавионски ракетни комплекс Тор-М2. Компанија произвођач ОАО Тактичко ракетно наоружање објавила је и неке тактичко-техничке карактеристике ове ракете, из којих следи да Тор-М2 представља радикалну модернизацију комплекса Тор-М1 који се користи у Русији и испоручује у Кину.

Нова ракета поседује брзину увећану до 1000 метара у секунди, повећан домет гађања са 12 до 16 километара и увећану висину погађања циља са 6 до 10 километара. Комплекси Тор-2МУ у којима се она користи већ су почели да стижу у руске трупе 2012. године. Овај комплекс може да користи како нове ракете, тако и старе ракете комплекса Тор. При томе он поседује савршенија средства управљања ватром, може да прати истовремено 48 циљева и да гађа 4 од њих.

Кина је добила 35 комплекса Тор-М1 1996-99. и убрзо приступила њиховом копирању. Мада се о радовима на систему сазнало одавно, његово стизање у трупе у значајној количини започело је тек 2011-12. Копирање најновије руске разраде је трајало у кинеској индустрији отприлике исто толико колико је Русији било потребно да направи обновљену варијанту.

Мада се у појединим кинеским публикацијама помиње да је HQ-17 ”побољшани” Тор-М1, побољшања једва да су могла да буду суштинска. Кина је највероватније добила систем који много заостаје по бојевој ефикасности за савременим руским. При томе уштеда коју су Кинези могли да добију одуставши од куповине руске лиценце за производњу система такође изазива сумњу: дугогодишњи рад инжењера и радника није могао да буде бесплатан.

Како се усложњавају ситеми наоружања кинески систем копирања стране технике изгледа све мање атрактивно. Често он доводи до тога да је Кина тек текуће деценије успела да освоји производњу система створених у СССР 80-их година прошлог века. Копирање може да буде могући пут развоја производње цивилне робе, на пример аутомобила, они су технички једноставнији, а подаци о њима доступнији. Са војном техником програми копирања могу да се отегну годинама. Осим тога, оно не доприноси припреми инжењерских кадрова, њиховом самосталном стваралаштву.

У целини пројекти копирања совјетске и руске технике без лиценце врло су скупи и временски очигледно закаснели. Легална куповина лиценце коштала би стотине милиона долара, што савремена кинеска држава може да поднесе. При том кинеска страна би добила бржи резултат у виду готових система за примену и могла би да концентрише напоре на производњу оригиналних видова наоружања. Такав прилаз умањио би опрезност страних партнера Кине и проширио доступ кинеској одбрамбеној индустрији руским и другим страним технологијама.

Василиј Кашин,