Полицијска тортура у Цној Гори

Најновији извјештаји међународних организација о догађајима који свједоче полицијску тортуру у Цној Гори, веома су забрињавајући и показују да наше друштво клизи у финални стадијум класичне диктатуре. Комитет Уједињених нација за превенцију мучења и нечовјечног поступања са разлогом је затражио од челних људи извшне власти да доставе све информације о катастрофалној безбједоносној ситуацији у Црној Гори. Посебно је индикативно да овај престижни огранак најзначаније међународне институције, захтијева да се, након више од 1.600 дана од бруталног убиства Душка Јовановића, коначно објаве подаци до којих су дошли државни органи у процесу откривања наручилаца и извршилаца овог гнусног злочина. Кажем - индикативно, јер је ваљда логично да држава ради свој посао, а ако није способна да поступи у складу са интересима грађана, онда не чуде опомене споља од утицајних глобалних политичких и дипломатских фактора. Српска листа подјећа и на недавни извјештај Европске комисије у коме се апострофира брутално насиље као општа друштвена појава и пријетња у Црној Гори и устаљена некажњивост атака на новинаре.

Држава у којој се само за мјесец дана забиљеже 23 најтежа инцидента у којима су жртве пребијања грађани, а извршиоци службеници Управе полиције, заслужује појачан међународни надзор. Црна Гора нема капацитет земље која суштински располаже институцијом омбудсмана, а Унутрашња контрола Управе полиције постоји искључиво на папиру. На челу Унутрашње контроле налазе се кадрови који су у локалним испоставама Министарства унутрашњих послова и Управе полиције запамћени, током мандата на челу општинских подручних јединица, по рекордном броју случајева тортуре над грађанима. Наравно, локално руковођење су завршавали, а унапређења на нивоу републике добијали, без било каквих казни којима би се санкционисало дјеловање које се коси са законским прописима. Дакле, полиција у Црној Гори је неспорно идеолошка, без предуслова да испуни очекивања грађана. Због тога би било добро да се бројне активне невладине организације, у првом реду МАНС, Центар за развој невладиних организација и Црногорски хелсиншки комитет за људска права, напокон огласе поводом бројних случајева драстичних кршења елементарних грађанских слобода у Црној Гори. Нека позамашне и најчешће неконтролисане донације искористе за макар једно путовање у Женеву, Брисел или Њујорк, којом приликом би Комитету или некој другој организацији Уједињених нација које се баве превенцијом тортуре, или једној од три институције Европске уније, предочили бројне примјере прекорачења полицијских овлашћења у Црној Гори. Уколико неће да проговоре о догађајима који свједоче да се не поштују Уставом и законима загарантована права грађана који подржавају опозицију, веома је лако установити коначну дијагнозу за такво понашање.

Тешко је разумљиво да је за МАНС важнија прича о једном киловату електричне енергије у односу на најмање једно дневно полицијско батињање током последњих тридесет дана. Ипак, ако је тако, онда је савим природно да се ова медијски веома присутна невладина организација прогласи ,,надлежном'' само у оном дијелу цивилног сектора који властима може да нашкоди искључиво на нивоу регистровања просте нумерике, и заправо у том дијелу, само када су у питању промили. Свакако, без преваликог утицаја на даље поступке режима, баш као што је и Слободан Франовић избирљив до мјере да га једино не интересују кршења људских права и слобода када су жртве тортуре Срби. Наравно, од Франовића то одавно не изненађује, али због ,,транспарентности'' његовог рада, Српска листа редовно региструје непоштене поступке предсједника Црногорског хелсиншког комитета.