Страшна истина о зверској окрутности

Центри за дресирање у Русији су места о којима мало шта знају непосвећени људи. Већина становника Русије нема појма о ономе што се дешава на територији ових концентрационих логора за животиње. Суштина је једноставна: ловачки пси се напујдају на дивљу животињу. Беспомоћне животиње (понекад сасвим мајушни младунци, или болесне, старе индивидуе) користе се за обуку паса који им наносе тешке ране или их просто растргну. Одједном или у неколико фаза... Како зауставити ове неравноправне борбе? „Глас Русије“ је покушао да се разабере у томе.

Ситуација је с тачке гледишта сваког нормалног човека потпуно очигледна: третман којем су подвргнуте дивље животиње (најчешће су то лисице, ракуни, јазавци, дивље свиње, а понекад чак и медведи) у дресерским центрима (они се још називају и истраживачким-тренинг центрима) је апсолутно недопустив. Ово противречи и закону Руске Федерације о окрутном третману животиња, а једноставно и свим моралним нормама.

Али, нажалост, последњих година оних који желе да издресирају свог пса за лов има све више, као и оваквих установа, узгред речено. Цене овде нису превисоке, односно не „гризу“, за разлику од својих становника. Десетоминутна „лекција“ власника пса кошта мање од 10 евра. За то време пас може до миле воље да се „поигра“ са својом жртвом: по правилу, дивља животиња на којој се вежба лов је лишена било какве могућности да се заштити. На пример, лисицама и вуковима се без анестезије чупају канџе и зуби како не би могли да повреде расне псе. Често се као мамци користе младунци лисице или ракуна, који за разлику од одрасле индивидуе не могу да пруже никакав отпор.

О својим утисцима након посете једног од дресерских центара у Подмосковљу за „Глас Русије“ је говорила Марија Голубева, правобранилац животиња и активисткиња покрета „РЕТА“ у Русији:

- Прва ствар која запањи човека јесте кад види у каквим страшним условима се налазе животиње: мали, хладни кавези, смрад, нехигијена. Штићеници имају велике загнојене рaне, крајње су ицрпљени. Некима су оглодане уши, одгризено им је по пола стране. Скоро сви су у већој или мањој мери осакаћени. То је толико страшно да се не може описати речима. Човеку се просто плаче од немоћи и безизлазности кад види како се чопор паса напујдава на ове осакаћене животиње.

А знате ли шта је најстрашније? Кад пас не успева самостално да приступи жртви, радници станице „помажу“ свом клијенту: узимају животињу и држе је тако да не може да се ишчупа, а за то време јој пас откида грло или стомак. Треба да осети укус крви. Онда узму дивљу животињу, зашију јој ране, пусте је да се мало „опорави“ и процедура се понавља колико животиња може да издржи. Узгред речено, за већи износ се може договорити да пас доведе започету ствар до леталног исхода.

Делатност дресерских центара тренутно ни на који начин није регулисана законима. Руски „зелени“ активно скрећу пажњу јавности на овај проблем. Прошлог месеца је око 112.000 људи потписало петицију о усвајању закона о забрани делатности истраживачких-тренинг центара у Русији, који обављају комерцијалне услуге на дресирању ловачких паса уз помоћ животиња. Јавност такође захтева да се усвоји федерални закон „О заштити животиња од суровог третмана“. Група за иницијативу на челу с познатим руским телевизијским водитељем Михаилом Ширвинтом поднела је Државној думи петицију на разматрање. И даље траје прикупљање потписа и свако онај ко то жели може да дâ своју лепту тако што ће гласати на сајту www.change.org/ru  за забрану окрутног дресирања паса.

Али, чак и ако овај нацрт закона буде одобрен и ако постане закон, то ће мало шта променити док постоји потражња за таквим услугама. Али, шта наводи власнике паса да се обраћају шинтерима? Ако гаје ловачког пса не треба да праве од њега убицу слабих, који је неспособан да ступи у борбу са животињом исте снаге. Јер управо су људи катализатор нехуманог процеса дресирања на слабе жртве. Будисти верују да ће се карма коју човек стекне у овом животу сигурно одразити на следећи. Могуће је да ће се овакви људи, који се сад осећају некажњено и невино у својој следећој реинкарнацији наћи у кожи оних које сад убијају у дресерским центрима.

Аљона Ракитина,