У србским медијима се последњих месеци могло прочитати доста бомбастичних наслова о лошим условима у којима раде србски радници на олимпијским објектима у Сочију, у чему је предњачио београдски Блиц.
Међутим, када је тај дневни лист, исто као и неке друге новине, послао своје репортере да се на лицу места увере шта се заиста дешава у том руском граду на обали Црног мора, више нису помињали буквално ниједну негативну појаву, већ су имали само речи хвале за огроман грађевински подухват који су тамо остварили радници са ових простора. Дакле, ево о чему је реч.
Пре два дана је у поменутим београдским новинама објављен извештај из тренутно највећег градилишта у Русији, али и у читавој Европи, с обзиром да су широм Старог континента замрла градилишта услед дуготрајне економске кризе. У њему је наглашено да је на изградњи инфраструктуре за Олимпијске игре, као и на подизању спортских објеката и смештајних капацитета ангажовано и око 5.000 радника из Србије, чиме је директно потвђена теза о значају Сочија за опоравак посустале српске грађевинске индустрије.
У тој репортажи се још истиче да србски грађевинци највише раде на изградњи стамбених блокова који ће се користити за потребе предстојеће Зимске олимпијаде, а оно што је при том посебно уочљиво, то је да овог пута у извештају тих новина са лица места није било ни помена о било каквим жалбама, него се напротив испоставило да су многи србски радници у Сочију тамо нашли не само извор прихода, него чак и своје животне сапутнице са којима су већ засновали породице.
А у другим београдским дневним новинама – Куриру, у којима су се такође протеклих месеци повремено виђали сумњичави текстови о могућности зараде у олимпијском Сочију, пре десетак дана су у извештају из Русије изнете оцене радника из Србије, који су посведочили да се тренутно у Русији може зарадити више него код куће, а још је дословно наведено да руски инвеститори највише цене српске раднике управо зато што немају замерке на њихов рад. А да је такво њихово мишљење стечено с правом, говоре подаци о досадашњим подухватима србских неимара, који су тамо направили преко пола милиона квадратних метара хотелског и пословно-стамбеног простора, а највише у Красној Пољани, где су добили послове на изградњи већине тамошњих нових хотела, као и комплекса „Олимпијског универзитета“, више мостова и низа других објеката.
Стога, из свега наведеног неминовно проистиче закључак да је најлакши пут ка сазнању стварног стања ствари – одлазак на лице места да би се утврдиле све чињенице. А оне говоре у прилог тврдње да је град Сочи, у коме за свега два месеца почињу Зимске олимпијске игре, одиграо изузетно велику улогу у запошљавању хиљада србских грађевинских стручњака, који у домовини нису могли да раде у својој професији, зато што је у Србији само у последње четири године више него преполовљен број запослених у грађевинској оперативи.
С обзиром да је познато да се такво катастрофално стање српске грађевинске индустрије може поправити искључиво ангажовањем на страним тржиштима и извозом грађевинског материјала, онда је утолико јасније шта је руски Сочи протеклих година значио, и шта још увек значи за српске грађевинце. Једном речју, то је јединствено место у свету на коме је у толикој мери и у толиком броју потребна србска радна снага и грађевинска оператива. А то су очигледно схватили и они који раније нису били превише склони да прихвате ту чињеницу.
