Почетна страница > Новости
Године 1942. ступио је у Железнички инжењеријски институт у Тбилисију, који после годину дана напушта и уписује се на ТбилИски конзерваторијум , вокални одсек, а иствремено похађа кореографско училиште при Позоришту опере и балета у главном граду Грузије.
После завршетка Другог светског рата прелази на Моксовски конзевраторијум,а 1946. је положио пријемни ипсит и уписао са на факултерт режије ВГИК-а ( Савеног државног института културе ) најпре у класи Игора Савченка ( редитеља филмова „Хармоника „, „Тарас Шевченко „), а затим код прослваљеног Александра Довженка ( „Поема о мору „, „Земља“,“Шчорс“ ) у истој класи са Марленом Хуцијевим и Јуријем Озеровим.
Дипломски рад “Андриеш” филм кратког метра
Параџанов је звашио ВГИК 1951.г., а дипломски рад му је био краткометражни фим „Андриеш“ ( по имену чобанице из једне молдваске бајке ) . Четири годинер касније (1955 .) млади режисер ће за кијевски фимски студио „Довженко“снимити дугометражну варијанту тог филма.После тога селде његови документарни и научно-популарни филмнови „Наталија Ужвиј“, „Мисао“, „Златне руке „.
“Први момак” –први играни филм Параџанова
Године 1959, Параџанов снима свој први играни филм „Први момак“, а две године касније филмску повест „Украјинска рапсодија „, да би 1962., у фимском студију „Довженко“ у његовој режији био снимљен флим“Цвет на камену „.
Продуктиван и тражен режисер
Веома продуктиван и тражен режисер, Параџанов 1964. реализује своје ремек –дело „Сенке заборављених предака „према повести Михаила Коцјубинског.Са ослањањем на украјински фолклор, овакј флим је посегао за успешним романтичарско-експресивним решењима у области боје,монтаже, постављања кадра,музике.
Филм је са одушевљењем примељен у свету па су уследиле награде на фестивалима:за најбољу режију на Међународном фестивалу у Мар-дел-Плати,1965; пехар на „Фестивалу фестивала „ у Риму исте године;награда Бритаснке фимске акдемије за најбољи страни филм, такође 1965.
“Сенке забрављених предака „ овенчане су наградом Свезасвезног филмског фестивала у Кијеву, али је у званичним круговима Параџанов тим филмом стекао репутацију „формалисте „ што у Совјкетском Савезу није била само естетска категорија.
Хапшење и осуда на 5 година робије
А онда 1973. Параџанова хапсе под оптужбом да је силовао мушкарце и бива осуђен на затворску казну од пет година у колонији строгог режима.
Рад у стидију „Гризија филм“
После изласка и кажњеничке колоније, Праџанов почиње да ради у студију „Гризија –Филм „ у Тбилисију у коме заједно са Давидом Абашидзеом снима „Легенду о Сурамској тврђави „( 1984.), а две године касније ( 1986.) снима докумнетарац „Арабеска на тему Пиросмана „. Године 1988, филмски оживљава бајку Михаила Љермонтова „Ашик-Кериб „.
Параџанов је такоже писао сценарија и био је сценограф за неколико позоришних представа.
Гдине 1989.приступа снимању филма „Исповест „ који је требло да буде режисерова аутобиографија, али га, нажалосрт није довршио.
У мају те години у Тбилису је уморе његова сетсра Ана , па је снимање филма било прекинуто. А неколико месеци након Анине смрти, Сергеј Јосифович се разболео од рака плућа, у Моксви је оперисан,али му се стање није побољшало.На позив Владе Француске одлази на лечење у Париз, али се , нажалост испоставило да је болест била неизлечива и 21. јула 1990. Параџанов умире у Јеревану. Сахрањен је на Пантеону генија јерменског духа поред Арама Хачатурјана и Вилијама Саројана и другох великана уметнпсти и науке Јерменије.
Признања и почасти
Сергеј Параџанов је народни уметник Украјине и Јеременије. Године 1986. његов филм „Легенда о Сурамској тврђави“ добио је специјалну нгараду жирија на Међународном фимском фестивалу у Троји, док је 1989. жири Међунардног фестивала у Истамбулу доделио специјалну нагарду његовом филму „Ашик-Кериб „, да би годину дана касније та филмска бајка била удостојена три са нагарде истовремено:“Ника „-у номинацији „најбољи филм „,“најбољи режисер „ , најбољи рад сценографа „
У спомен великом режисеру-маштару
Године 1993. У Москви је приређена прва самостална посмртна изложба Параџанових ликовних радова. Две године касније ( 1995.) отворено је Моксвско уметничко позориште које носи име Сергеја Патраџанова.
У Кијеву је 1997. установљен Фонд Сергеја Параџанова,а на локацији филмског студија „Довженко“ откривен му је споменик .
УНЕСКО је 1999. годину прогласио „Годином Параџанова„
Колажи и асамблажи са фотографија , цртежа и украси јелки Сергеја Параџанова су у октобру 2012. представљени на изложби “Сергеј Параџанов. Дом , у коме живим “одржаној у московском изложбеном павиљону “Нови Мањеж”.
Филмови о Параџанову
Режисеру иу сликару је посвећен низ документарних филмова као што су “ Бобо “ режисера Марине Мкртчјан и Аресен Азатјан , затим докуменрац “Сергеј Параџанов “ режисера Фотоса Ламбриноса из Грчке.
Великом филмском ствараоцу одужили су документарцем “Параџанов.Партитура Христа до-мажор“,Јуриј Иљенко,затм Патрик Казалс из Француске филмом „ Сергеј Параџанов „, па Александр Кајданавоски филмом „Маестро“, режисер Јевгениј Татарец ( филм „Позориште Параџанова „); „Сергеј Параџанов . Посета“ и „Ноћ у музеју Параџанова „ ( редитељ Роман Балајан ) .
Прошле, 2013.г. приказана је премијера биографског филма Јелене Фетисове и Сержа Аведикјана под насловом „Параџанов“ који је ушао у шири избор за оскара у номинацији „најбољи филм на страном језику „.
Сергеј Параџанов се два пута женио.Друга жена му је била филолошкиња Светлана Шчербатјук с којом је имао сина Сурена, рођеног 1958.г.
Бранко Ракочевић
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
ДЕВЕДЕСЕТА ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА СЕРГЕЈА ПАРАЏАНОВА
Пре 90. година, на данашњи дан, 9.јанура 1924. г. у Тифилису ( данашњи Тбилиси ) рођен је један од најмаштовитијих светеских филмских стваралаца и свакако најблиставији филмски таленат совјетске епохе , Сегеј Јосифович Параџанов.
Њему дајемо спомен ову.
Њему дајемо спомен ову.
Године 1942. ступио је у Железнички инжењеријски институт у Тбилисију, који после годину дана напушта и уписује се на ТбилИски конзерваторијум , вокални одсек, а иствремено похађа кореографско училиште при Позоришту опере и балета у главном граду Грузије.
После завршетка Другог светског рата прелази на Моксовски конзевраторијум,а 1946. је положио пријемни ипсит и уписао са на факултерт режије ВГИК-а ( Савеног државног института културе ) најпре у класи Игора Савченка ( редитеља филмова „Хармоника „, „Тарас Шевченко „), а затим код прослваљеног Александра Довженка ( „Поема о мору „, „Земља“,“Шчорс“ ) у истој класи са Марленом Хуцијевим и Јуријем Озеровим.
Дипломски рад “Андриеш” филм кратког метра
Параџанов је звашио ВГИК 1951.г., а дипломски рад му је био краткометражни фим „Андриеш“ ( по имену чобанице из једне молдваске бајке ) . Четири годинер касније (1955 .) млади режисер ће за кијевски фимски студио „Довженко“снимити дугометражну варијанту тог филма.После тога селде његови документарни и научно-популарни филмнови „Наталија Ужвиј“, „Мисао“, „Златне руке „.
“Први момак” –први играни филм Параџанова
Године 1959, Параџанов снима свој први играни филм „Први момак“, а две године касније филмску повест „Украјинска рапсодија „, да би 1962., у фимском студију „Довженко“ у његовој режији био снимљен флим“Цвет на камену „.
Продуктиван и тражен режисер
Веома продуктиван и тражен режисер, Параџанов 1964. реализује своје ремек –дело „Сенке заборављених предака „према повести Михаила Коцјубинског.Са ослањањем на украјински фолклор, овакј флим је посегао за успешним романтичарско-експресивним решењима у области боје,монтаже, постављања кадра,музике.
Филм је са одушевљењем примељен у свету па су уследиле награде на фестивалима:за најбољу режију на Међународном фестивалу у Мар-дел-Плати,1965; пехар на „Фестивалу фестивала „ у Риму исте године;награда Бритаснке фимске акдемије за најбољи страни филм, такође 1965.
“Сенке забрављених предака „ овенчане су наградом Свезасвезног филмског фестивала у Кијеву, али је у званичним круговима Параџанов тим филмом стекао репутацију „формалисте „ што у Совјкетском Савезу није била само естетска категорија.
“Наров цвет” из јереванског студија без дијалога и фабуле у уобичајеном смислу речи
У Јереванском филмском студију Параџанов 1967. снима филм под називом „Наров цвет „ о јерменском песнику Сајат-Нови.Лишен дијалога и фабуле у уобичајеном смислу тих појмова ,филм је сачињен од неколико минијатура од којих је свака састављена од помало чудних, и помало загонетних кадрова-метафора.
Хапшење и осуда на 5 година робије
А онда 1973. Параџанова хапсе под оптужбом да је силовао мушкарце и бива осуђен на затворску казну од пет година у колонији строгог режима.
За њргово ослобођење из затрвора залажу се угледни културни ствараоци из света , а славни писац Луј Арагон се лечно обраћа тадашењем генскеу ЦК КП Леониду Брежњеву и након тога режисира ослобађају из тамнице 30. децембра 1977.
Рад у стидију „Гризија филм“
После изласка и кажњеничке колоније, Праџанов почиње да ради у студију „Гризија –Филм „ у Тбилисију у коме заједно са Давидом Абашидзеом снима „Легенду о Сурамској тврђави „( 1984.), а две године касније ( 1986.) снима докумнетарац „Арабеска на тему Пиросмана „. Године 1988, филмски оживљава бајку Михаила Љермонтова „Ашик-Кериб „.
Од 1980. он се активно бави колажима, сртежима, инсталацијама.Први „спресовани филмови „, како је режисер називао своје колаже, почели су да се појављују још средином 1950.-их и постепено су добијали све више детаља , ширили се од опширних композиција до пендантно сачињенопг мозаика.
Параџанов је такоже писао сценарија и био је сценограф за неколико позоришних представа.
Гдине 1989.приступа снимању филма „Исповест „ који је требло да буде режисерова аутобиографија, али га, нажалосрт није довршио.
У мају те години у Тбилису је уморе његова сетсра Ана , па је снимање филма било прекинуто. А неколико месеци након Анине смрти, Сергеј Јосифович се разболео од рака плућа, у Моксви је оперисан,али му се стање није побољшало.На позив Владе Француске одлази на лечење у Париз, али се , нажалост испоставило да је болест била неизлечива и 21. јула 1990. Параџанов умире у Јеревану. Сахрањен је на Пантеону генија јерменског духа поред Арама Хачатурјана и Вилијама Саројана и другох великана уметнпсти и науке Јерменије.
Признања и почасти
Сергеј Параџанов је народни уметник Украјине и Јеременије. Године 1986. његов филм „Легенда о Сурамској тврђави“ добио је специјалну нгараду жирија на Међународном фимском фестивалу у Троји, док је 1989. жири Међунардног фестивала у Истамбулу доделио специјалну нагарду његовом филму „Ашик-Кериб „, да би годину дана касније та филмска бајка била удостојена три са нагарде истовремено:“Ника „-у номинацији „најбољи филм „,“најбољи режисер „ , најбољи рад сценографа „
Посмртно је 1991. г.добио Државну награду „Шевченко „ Украсјинске ССР „за филм „Сенке заборављених предака „.
У спомен великом режисеру-маштару
Године 1993. У Москви је приређена прва самостална посмртна изложба Параџанових ликовних радова. Две године касније ( 1995.) отворено је Моксвско уметничко позориште које носи име Сергеја Патраџанова.
У Кијеву је 1997. установљен Фонд Сергеја Параџанова,а на локацији филмског студија „Довженко“ откривен му је споменик .
УНЕСКО је 1999. годину прогласио „Годином Параџанова„
Колажи и асамблажи са фотографија , цртежа и украси јелки Сергеја Параџанова су у октобру 2012. представљени на изложби “Сергеј Параџанов. Дом , у коме живим “одржаној у московском изложбеном павиљону “Нови Мањеж”.
Филмови о Параџанову
Режисеру иу сликару је посвећен низ документарних филмова као што су “ Бобо “ режисера Марине Мкртчјан и Аресен Азатјан , затим докуменрац “Сергеј Параџанов “ режисера Фотоса Ламбриноса из Грчке.
Великом филмском ствараоцу одужили су документарцем “Параџанов.Партитура Христа до-мажор“,Јуриј Иљенко,затм Патрик Казалс из Француске филмом „ Сергеј Параџанов „, па Александр Кајданавоски филмом „Маестро“, режисер Јевгениј Татарец ( филм „Позориште Параџанова „); „Сергеј Параџанов . Посета“ и „Ноћ у музеју Параџанова „ ( редитељ Роман Балајан ) .
Прошле, 2013.г. приказана је премијера биографског филма Јелене Фетисове и Сержа Аведикјана под насловом „Параџанов“ који је ушао у шири избор за оскара у номинацији „најбољи филм на страном језику „.
Сергеј Параџанов се два пута женио.Друга жена му је била филолошкиња Светлана Шчербатјук с којом је имао сина Сурена, рођеног 1958.г.
Бранко Ракочевић
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
19. маја на београдском аеродрому упокојио се јеромонах Роман (Матјушин) — песник са гитаром, монах и човек који је Србију носио дубоко у срцу....
9. маја 1945. године у 00:43 по московском времену у Берлину је потписана безусловна капитулација нацистичке Немачке....
У Москви је представљен пројекат споменика пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, који ће бити постављен на југу Србије....
У свечаној и достојанственој атмосфери у Руском дому у Београду, отворена је изложба поводом великог јубилеја: 110 година од формирања Прве српске добровољачке дивизије. Ова изложба окупила је љубитеље...
Izložba slika tri umetnice - Irene Lazić, Ružice Mitrović i Ivane Stanisavljević Negić biće otvorena u četvrtak u Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju. Otvaranje izložbe je zakazano za 18....
Џингисиди, како се називају потомци великог освајача, чинили су политичку елиту моћне монголске државе Златне хорде....
Остале новости из рубрике »
СЛИКА СЕДМИЦЕ
ВИДЕО
ВИДЕО
ВИДЕО
